Европа, Русија и душа Истока

Владислав ГУЉЕВИЧ (Украјина) | 29.01.2013

1938.године издат је рад немачког филозофа Валтера Шубарта  „Европа и душа Истока“, који је кршио стереотипове западног погледа на свет, и који је био посвећен изворима супротстављености цивилизација Европе као Запада и Русије као Истока. За разлику од других књига о Русији („Русија 1839.“ маркиза де Кистина, „Архипелаг ГУЛАГ“ А.Солжењицина), „Европа и душа Истока“ није доспела у руке становника Запада. Разлог за то је била врло изражена русофилија аутора овог рада. Такве књиге на Западу нити су штампане, нити се штампају…

Карактеришући културно-историјски тип Европљана и Руса, В.Шубарт користи термине „прометејски“ и „готски“. Европљанин поседује „прометејску“  моралну конституцију у чијој је основи  поглед на свет као објекат, који треба да се покори, потчини, престроји. Одатле је вечита агресивност Запада према Истоку, жеља Запада да Исток „цивилизује“.

Шубарт је клице „прометејског“ морала видео у протестантско-католичкој идеологији и ширењу римске културе на читаву Европу. Он је подвлачио да „недовољно схватање Русије од стране европских народа представља наслеђе Рима“.

Рус је, по Шубарту, човек „готски“, његове унутрашње мисли нису окренуте толико на земаљско, колико на горе (одатле и упоређење са готиком, стилом у архитектури који се диже према небесима). Поглед „готског“ човека на свет није поглед грабљивог субјекта на пасивни објекат. „Готски“ човек сматра  укупно и опште изнад приватног и индивидуалног, он тежи да са светом живи у хармонији и да се не бави вечитим претурањем.

„Прометејска“ епоха је настала одмах после Реформације, наставила се Француском револуцијом  и као резултат довела до потпуног негирања  божјег у европској цивилизацији. То је оно што  „прометејског“ човека разликује од „готског“,  то је оно што њега разликује од руског – тврдио је В.Шубарт.

„Проклетство  „прометејске“ културе је у томе, што се њен јунак деградира до степена малограђанина“ – даје В.Шубарт своју дијагнозу за Европу. За  западну културу, коју немачки филозоф назива „култура средине“,  карактеристичан је идеал моћи просечног малограђанина, буржуа, који се диви свом индивидуализму, примату материје над духом и идеологијом  сабирања. Таква  култура постаје све сивља, интелектуално ситнија, све аутоматизованија. Капитализам – то је економски облик „прометејске“ културе.

Руска култура је за В. Шубарта  „култура краја“, она носи апокалиптични карактер, јер је прожета православним идеалима Царства божијег, поседује метафизичку дубину и идеал слободе.

В.Шубарт се показао као  изузетно проницљив јер је скицирао погубна струјања која унаказују културу западних народа. У западној мисли – он је претходник интелектуалног прелаза од „Заласка Европе“ Освалда Шпенглера (1922.) до „Смрти Запада“ Патрика Бјукенена (2002). П.Бјукенен износи своју пресуду: Сједињене Државе као чедо западноевропске културе иду ка самоубиству. Дехристијанизација је победила све сфере америчког живота, а резултат тога су јасни знаци дегенерације у облику слављења педерастије, борбеног феминизма, до апсурда доведене „политичке коректности“, када нема људи, већ постоје „људи алтернативног изгледа“, нема тата и мама, већ „родитеља бр. 1“ и „родитеља бр. 2“.

„Прометејска“ култура одумире и убија сама себе, говорио је В.Шубарт, указујући на практично потпуно непостојање самоубистава у средњевековној Европи, верној хришћанским традицијама, и епидемији  самоубистава у Европи секуларизованој, оном која се одрекла хришћанства.

Са друге  стране, П.Бјукенен, настављајући Шубартову линију, указује на пораст хедонистичких расположења међу Американцима као на основни разлог јачања тенденција изопачености. Још од средине 20.века Американци су  многе постулате  и симболе хришћанства  одбацили као супротне „слободи вероисповеди“, тако да је почео распад институције породице. Што је свака следећа генерација Американаца била више хедонистичка, то је она политички била неодговорнија и духовно сиромашнија.

Треба да се схвати да идеологија мултикултурализма, која се натура Западу,  није гест учтиве отворености, већ представља прикривени страх пред дошљацима, људима врло чврстих убеђења који своју веру не напуштају ни због чега. Ни Европљани, ни бели Американци више нису у стању да „варе“ придошлице. Европу прекривају имигрантски таласи из Африке и Азије. Само у Берлину живи сада већ 3 милиона Турака. У Норвешкој је у периоду 2006.-  2007. год.  број имиграната из муслиманских земаља нарастао за 10%. 

Све је приметније да се лик Сједињених Држава мења, и да се центар њиховог јавног и економског живота помера све ближе јужноамеричком континенту, приближавајући се тако и центрима хиспанојезичке културе. САД  су  запљуснули таласи хиспанојезичких емиграната. Данас многи говоре о губљењу англосаксонске искључивости САД. До укупног пораста становништва САД  ће у периоду 2000 – 2030.год. доћи захваљујући порасту становништва у јужним државама од 88%, учешће Англосаксонаца у процентуалном односу ће бити мање од учешћа Латиноамериканаца и Африканаца. Већ сада је мексичко становништво Лос-Анђелеса мање само у односу на Мексико-Сити, а кубанска дијаспора Мајамија представља у том граду већину. Таква тенденција ће се наставити обзиром да миграциони ток из Јужне Америке не слаби, а да је наталитет међу Латиноамериканцима већи не само у односу на белце, већ и на црне Американце. Први пут је о томе гласно проговорио амерички новинар-футуролог Џон Нејсбит у својој књизи „Мегатрендови“ која је објављена сада већ далеке 1982.године.

А В.Шубарт  је још тридесетих година прошлог века предвидео да је „будућност Русије – у Азији“, са којом су се односи правили много лакше, него са Европом. „Међу источним народима је све јаче уверење да је Европљанин код њих дошао као освајач, а да Рус долази као ослободилац“ – писао је В.Шубарт.  Помањкање  жеље да друге кињи, урођена осетљивост његове душе да човека свих култура прихвата као равног себи – ето то је оно, што разликује Русе од Европљана.

За „прометејског“ човека  је карактеристичан печат духовне смрти. Русија је – пол, стожер који је по својој природи лишен „сталног мерења“ „прометејца“, њена будућност зависи од тога колико дуго може да сачува своју културно-историјску  самосталност. Сваки пут када су Руси ступали у Европу, на пример 1813 – 1815., они су почињали да удишу европски отров, да се прожимају елементима цивилизације „прометејца“, и да при том трују своју. Руси, писао је В.Шубарт, ни у ком случају не треба да жртвујући  сопствену културу, дубоко прихватају елементе „прометејске“ културе: „Енглез на свет гледа као на фабрику, Француз као на салон, Немац као на касарну, а Рус као на – храм“. Либерализам и западњаштво су главни непријатељи руске цивилизације – такав је закључак В.Шубарта, и у томе се он слаже са многим истакнутим представницима руске мисли (Ф.М.Достојевским, К.Н.Леонтјевом, И.Т.Аксаковом, А.С.Хомјаковом, И.А.Иљјином).

Проблематика о којој пише В.Шубарт је још увек актуелна и за Европу, и за Русију. „Културтрегерство“ Европљана се није нигде дело. Тржишни лоповлук  и  штетни индивидуализам су тако прожели и, на пример, идеологију руске опозиције, као мазохистички облик западњаштва, са којим су борбу још увек водили  још руски славенофили 19.века. И није случајно што либерална опозиција подржава час оне гадне  прекоре Запада Русији због Стаљиновог „тоталитаризма“, час бацања кривице на њих  за „геноциде“ – Пољака, Украјинаца, Прибалтика, Черкеза, које су „закували“ западни пропагатори. Све речено је по В.Шубарту, за кога је Русија после сваког новог конфликта била спремна да склапа добросуседске односе са дојучерашњим непријатељем, а Европа никада ништа није заборављала. „За њу“ су… непомирљиво непријатељство и захтеви који не застаревају –као калдрма  по желуцу“.

Данашња ситуација у свету од Русије захтева јасне, разумљиве одговоре на глобални изазов који јој добацује Запад. Нећемо заборављати да је већ помињани  П.Бјукенен, на пример, шансе Русије да задржи своје геополитичке позиције које би обезбедиле њену целовитост као државе, процењивао песимистички.

Нису се сва очекивања и прогнозе В.Шубарта оправдале, али  је он сасвим јасно видео дубоке разлоге за различитост гледања на свет и политику између Запада и Русије. Ток светских догађаја то потврђује.Духовна аутономија као средство да се задржи  западна агресија у сфери културе и идеологије – то је данас неопходна мера како би се Руски свет сачувао од бацила деградационе „прометејске“ културе.

Фонд Стратешке Културе