02.09.2011. –
Чешка је одлучила да не уводи евро. Премијер Петр Нечас је изјавио да задржавање националне валуте – круне – треба да постане услов економске стабилности. Премијер је уз то истакао да придружење Чешке еврозони „означава улазак у валутни савез, али не и у савез дугова“. У условима растуће кризе у еврозони све више земаља одбацује идеју о јединственој валути.
Чешка је, уосталом, као и Пољска, имала одређену скепсу према евру од самог тренутка када се та валута појавила. Варшава и Праг су инсистирали да ће одустајање од националне валуте означити крај економске независности. По мишљењу политичара и великог дела становништва, то ће неизбежно проузроковати политичке ризике, рекао је у интервјуу Гласу Русије економиста, бивши генерални конзул Чешке Републикеу Санкт-Петербургу Владимир Вотапек.
Чешки председник је вероватно највећи скептичар на целом источноевропском простору. Још 2010. је изјавио да је идеја Европске Уније пропала, док је растућа криза само ескалирала његове изјаве. На економском самиту који је одржан у Аустрији крајем августа Клаус је рекао да је „ући у ЕУ исто што и бити у лудачкој кошуљи“, а Европску Унију је назвао „још једном у низу царевина које су покушавале да потчине Чешку“. Ако се оставе по страни историјско-популистички аспекти таквих изјава и погледају економски показатељи, видеће се да Чешка заиста има чега да се плаши у случају да се откаже од круне. Земља је из кризе 2008. године изашла с мањим губицима од оних могућих да је била чланица ЕУ, истиче Владимир Вотапек:
Агенција Standard & Poor’s је недавно подигла кредитни рејтинг Чешке са „А+“ до „АА“ додељујући јој „стабилну прогнозу“. И то у време када се економије већине земаља крећу силазном линијом. Имамо малу количину спољних позајмица, банковни сектор с минималним нивоом позајмица у страној валути, Цантрална Банка успева да одржава ниски ниво инфлације. Низ великих производњи је премештен из Француске и Немачке у Чешку јер су код нас порези мањи. Али смо свакако зависни од евра. 74% нашег спољног промета чине земље чланице ЕУ и 28% Немачка! Њени успони и падови су и наши успони и падови. То је свакако ризик.
Садашње власти Чешке не виде поенту уласка у ЕУ док у овој последњој не дође до структуралних реформи. Вацлав Клаус је директно изјавио да у текућој ситуацији постоје два излаза: да се драстично смањи број држава где ће се обртати евро, или да се у ЕУ спроводи стриктнија економска политика. Чешки лидер пак подржава прву опцију.
Слична расположења владају и међу пољском политичком и економском елитом. Варшава је требало да се придружи зони евра 2012. године. Али због активности немачких и француских власти, које су се посветиле проблемима Италије, а да нису успеле да реше ситуацију у Грчкој, код Пољске жеља за поделом заједничких економских потешкоћа јењава.
Изгледа да многи чланови еврозоне који су јој се придружили 2007 – 2011. на таласу оптимизма сада жале због тог корака. На пример у Словачкој, Словенији и Естонији велики је број незадовољних због тога што су ове земље, које имају властите проблеме, приморане да троше пуно средстава како би спасиле Грчку.
Естонија је последња земља која је успела да се придружи валутном савезу пре јека кризе. И мада је њена економија била једна од најмањих, ниво државног дуга није прелазио 8%. У поређењу са осталим земљама то је био скоро рекордни минимум. Стручњаци коментаришу да је за Талин то био пре свега политички корак – могућност да се максимално дистанцира од „совјетског наслеђа“. Због ове је одлуке земља, и пре свега становништво, морала скупо платити, каже ректор Института за економију и управу Естоније професор Ханон Барабанер:
Многи су полагали велике наде на улазак у еврозону – очекивао се долазак великих инвестиција. У стварности то се није догодило. Многи економисти су очекивали да ће доћи до значајног пораста цена, што се заиста догодило, цене неких производа су порасле и за 30% и више. Незапосленост остаје прилично велика. Ако се говори о становништву, дефинитивно се може рећи да је живот постао тежи.
Политичари и економисти се слажу да Европа мора платити због тога што је од једног успешног пројекта направила таоца политике и идеологије. Али цена не сме бити распад.
Питање о будућности еврозоне, Европске Уније, па и самог евра данас остаје отворено. Већина економиста каже да чак и уз најгори могући сценарио неће доћи до одустајања од јединствене валуте – евро је већ постао битан фактор и актер међународног финансијског система. Еврозона ће опстати, макар и са мање чланова. Јер затварање свих ових институција може означити пропаст целокупног европског послератног уређења.
