27.09.2012. –
Економска криза наводи европске политичаре да траже нове начине попуњавања буџета. Нови порези, повећање старосне границе за одлазак у пензију, продаја државног власништва више не задовољава финансијске потребе државе. Многи европљани самтрају да је бреме кризе распоређено неравномерно међу земаљам ЕУ и да сиромашне земље морају да плаћају рачуне богатих.
Наравно, на политичкој сцени се појављују лидери који нуде бирачима креативне идеје за расподелу кризног финансијског бремена у Европи по принципу историјске правде. Сваки политичар сваке земље има своју представу о тој правди. Популисти разних земаља покушавају да добију симпатије бирача, нудећи прерасподелу финансијских ресурса богатих европских држава.
Надахнути примером грчких политичара, који траже од Немачке репарације за Други светски рат, неки румунски политичари су решили да напомену Немачкој да им дугује још из доба Трећег рајха. Тако је сенатор Јоан Гише изјавио да ће тражити да се предузму мере за враћање немачког дуга. Он је већ послао посланички захтев Националној банци и влади. Мада је сенатор Гише члан владајуће коалиције, мало је вероватно да ће влада Виктора Орбана пристати да предузме конкренте кораке на потраживању овог дуга. Очигледан узрок нежеље владе да напомиње Берлину некадашње дугове може да буде бојазан да ће се погоршати односи са Немачком.
Како пише румунска штампа, према подацима Националне банке Румуније и Банке међународних обрачуна за 31. август 1944. године румунски дуг фашистичке Немачке је износио милијарду рајхсмарака или око 16,5 милијарди савремених амеркичких долара. Званични став Немачке владе по том питању не постоји. Ипак, иницијативна група која захтева повратак историјског дуга нада се да ће Берлин признати дуг фашистичке Немачке.
Пошто је влада Немачке подржала председника Трајана Бесескуа у његовом сукобу са коалиционом владом, односи између Берлина и Букурешта пролазе кроз сложен период и додатно заоштравање није у интересима румунског премијера. Сарадници Националне банке Румуније такође не горе од жеље да кваре односе са немачким колегама. Како се жали сенатор Гише, низ година они су прећуткивали проблем и сада не доприносе сакупљању доказа о постојању немачког дуга. Тек када је дуг Немачке почео да се разматра у медијима, Националан банка је дала потребна документа.
При томе, тешко је одредити које могућности за потраживање дуга има на располагању румунска влада. Према мировном споразуму који је Румунија потписала после Другог светског рата, званични Букурешт је одустао од финансијских примедби према Немачкој. Мада, како указују румунски истраживачи, Румунија је одустала од претензија за кредите, робе и услуге, пружене после 1939. године, дуг Немачке је почео да се нагомилава три године раније. Мало је вероватно да ће овај аргумент прихватити мерђународна заједница.
Ако Букурешт ипак затражи исплату 16 милијарди доалра, шансе за успех ће бити минималне. И не ради се чак о суми претензија креативних румунских политичара. Признавши овај дуг, Немачка ће створити преседан који ће одмах искористити многе земље ЕУ.
Сви спорови око репарације дугова из доба Другог светског рата су идеална основа за националистичка расположења и међународне скандале. Грчки политичари већ су затражили да се игра на ову карту у њиховим унутарполитичким играма и као што се види, овај пример је заразан.
Игра са историјским сећањем и узајамним претензијама не може да побољша финансијски положај европских земаља. Како се буде заоштравала економска криза, све више политичара ће падати у искушење да искористи нерешене или чак измишљене проблеме за увећање сопственог политичког капитала. Како је показала историја, такве акције политичара су игра са ватром. У условима економске кризе једна искра може да буде довољна да распали пламен узајамне мржње.
Валентин Миндрешеску,
