Европска тамница народа: Зашто Брисел жели да потчини Будимпешту и Варшаву

А начин на који ће се Брисел обрачунати са непослушном Варшавом и пркосном Будимпештом оставиће трајне последице по саму Европску унију, која би могла да се претвори у тамницу народа чије су решетке, апсурдно, начињене од вредности отвореног друштва — ово у случају да се операција дисциплиновања непослушних покаже успешном. Док јој у супротном углавном прети лагани суноврат у бесмисао.

У сваком случају, конфликт с Пољском — која у питање доводи правни поредак Европске уније јер одбија да примени одлуке њеног Суда правде — и са Мађарском која негира европске ЛГБТ+, што ће рећи, њене темељне вредности, мораће да буде разрешен на један или на други начин. Тај конфликт тренутно не показује знаке смиривања. Напротив.

Па тако пољски министар правде Збигњев Жобро ових дана поручује: „Ја сам непопустљиви противник попуштања пред нелегалном уценом Европске уније коју спроводи њен Суд правде.“ И још додаје: „Уверење да је Европска унија добри ујак који нам даје новац и да треба да прихватимо све њене захтеве без обзира на цену, представља пропаганду и лаж.“ И напомиње да Пољска треба да остане чланица Европске уније, али, „не по сваку цену“.

Колика та цена може да постане видеће се после 16. августа, кад истиче рок који је Суд правде ЕУ поставио Пољској да примени његову одлуку и укине Дисциплинско веће свог Врховног суда. Раније привремене мере европског суда у том случају пољски Уставни суд већ је одбацио као супротне Уставу те земље, због чега је портал „Политико“ и констатовао да су „пољске власти у суштини прогласиле да не прихватају примат правног поретка Европске уније“.

Истовремено, премијер Мађарске Виктор Орбан из Будимпеште наставља да провоцира бранитеље неолибералне догме, овог пута кроз интервју конзервативном америчком ТВ коментатору Такеру Карлсону, у коме је рекао да „западни либерали не могу да прихвате да унутар западне цивилизације постоји конзервативна национална алтернатива која је у свакодневном животу успешнија од оних либералних“.

Предвидљиво, незадовољни „Вашингтон пост“ одбацује Орбанову алтернативу — реч је, наводи се у једном коментару, о „комбинацији из снова: етнонационализам обезбеђен кроз аутократију“, као супротност „отвореним, либералним интернационалистичким друштвима која су легитимне демократске творевине“.

А као да желе да потврде Орбанову тезу о нетолерантности ових либералних творевина, множе се позиви за кажњавање неистомишљеника. Кенет Рот, извршни директор „Хјуман рајтс воча“, у „Форин аферсу“ позива на „обуставу помоћи лидерима зомби демократија“ и „ускраћивање субвенција Европске уније Орбану“, а на истоветан начин и уводничар „Шпигла“ захтева „обрачун са европским аутократама“ и поручује да је „дошло време да се обустави финансирање Орбана“ и његових истомишљеника, под образложењем да ће „благонаклоност имати корозивни ефекат на читаву ЕУ“ те да ће, „на дуже стазе оно што се догађа у Мађарској и Пољској уништити саме основе Европске уније“.

Док је немачки шеф дипломатије Хајко Мас отишао и корак даље у жељи за дисциплиновањем непослушних. Он захтева суштинску промену у начину доношења спољнополитичких одлука и поручује: „Више не можемо да будемо таоци оних који својим ветом парализују Европску унију. Они који то чине поигравају се са европском кохезијом. Зато отворено кажем: вето мора да нестане.“

Како ће се ова промена, дође ли до ње, одразити на сам карактер Европске уније? Зашто Брисел настоји да својој вољи подвргне Будимпешту и Варшаву? И шта ако у томе буде успешан?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили економиста проф. др Мирослав Јовановић са Института за глобалне студије у Женеви и сарадник Института за политичке студије Душан Достанић.

„Кључна реч је стандардизација — земље такозване старе Европе покушавају да своје стандарде наметну и свима осталима у Европској унији… А на оне које то одбијају, као што су Пољска и Мађарска, биће примењен аустријски рецепт дисциплиновања или кажњавања из 2000. године, када се ова земља нашла под санкцијама зато што је у владу ушао непожељни Јерг Хајдер и његова Слободарска партија Аустрије“, опомиње Мирослав Јовановић.

Либерални портал „Политико“ садашњу кризу у Европској унији назива „кризом демократије“, међутим, „то је само још једна идеолошка флоскула“, напомиње Душан Достанић:

„Не видим зашто би демократија била у кризи само зато што власти у Мађарској и Пољској нису по вољи бирократији из Брисела. Тим пре што актуелне владе у овим земљама на власт нису дошле војним пучем или револуцијом, нити су инсталиране са стране, већ су власт стекле управо демократским изборима… Суштина садашње кризе налази се у одузимању националног суверенитета и леволибералној идеологији, коју неки пореде са меким тоталитаризмом, а која све жели да подреди себи. На путу томе стоје, условно говорећи, конзервативне државе као што су Мађарска и Пољска.“

Да би били уверљивија, настојања да се Мађарска и Пољска подвргну либералним вредностима отвореног друштва пропраћена су претњама — циници би рекли, уценама — да ће им бити ускраћен новац из европских фондова.

Тај новац, међутим, изгледа да и није баш онолико издашан, а још мање несебичан, како се то најчешће представља из Брисела.

Мађарски премијер Виктор Орбан, наиме, изнео је податак да Мађарска од ЕУ годишње добије 4 милијарде евра из буџета, а да јој 50 одсто више од тога, 6 милијарди, „под разним изговорима“ узму богатије земље ЕУ „са Немачком на челу“: „Чланство Мађарске у ЕУ не кошта Немачку ни цента, они профитирају од нас… Многи Немци претварали су се да дају новац сиромашнима и да су због тога у дефициту. Заправо, они имају највише бенефита од европског јединственог тржишта. Дају новац од свог профита другим чланицама кроз ЕУ буџет, а много тога поново заврши у њиховим рукама. Лицемерно је очекивати од нас да будемо захвални на томе.“

„Немачка је по први пут за последњих хиљаду година успела да покори читаву Европу, а да притом није користила војну силу, већ евро. Једина земља која од јединствене европске валуте има корист јесте Немачка и уз њу, али само донекле, Холандија и Аустрија. За све остале он представља катастрофу“, коментарише проф. Јовановић, док Душан Достанић подсећа да је, у интервјуу хрватском „Гласу концила“, Орбан рекао и да је Мађарска зажалила „због тога што је својевремено остала без свог енергетског сектора, банкарског сектора и медија, у којима су странци стекли контролу. Јасно је да онај ко контролише ове секторе има велики уплив у политику те земље, уз последични губитак самосталности — попут онога у време комунизма. Само што се по мишљење сад не одлази у Москву, него у Брисел и Берлин. А нисам сигуран да су ове земље спремне да се одрекну свог националног суверенитета у замену за субвенције Европске уније, све и да она Орбанова рачуница није тачна“.

Притом, закључује Достанић, „веома је индикативно и да кад год дође до политичких и идеолошких неслагања, као сада око ЛГБТ права у Мађарској на пример, почне да се говори о новцу и санкцијама — какве везе има унутрашње законодавство у Мађарској или Пољској с новцем и расподелом ЕУ фондова? Нема сумње да је реч о настојањима да се и ове земље натерају на оно што жели та леволиберална елита. Стога треба очекивати да ће ова линија поделе, како год да се садашња криза разреши, опстати и у будућности, и да ће обликовати европску политику у годинама које су пред нама. Штавише, од исхода овог сукоба зависи и будућност западне хришћанске цивилизације“.