Европска унија се претвара у војни савез

„Рат ће трајати онолико колико Русија може да издржи и колико је Европа спремна да издржи“, рекао је прошлог уторка амерички председник Бајден. За Вашингтон, Европа је ЕУ, али не треба имати илузија да је неко изостављен, јер је читав континент подигнут у обрачун с Русијом, добровољци и присилно мобилизовани подједнако. Где да се склоне они који не би ратовали, у коју зграду и палату, кад нема оне у којој се потписује мир? Под који електронски кров и настрешницу да стану, кад оне штите од ракета, a не од глупости? Није Европа спремна, о не, она је спремљена да издржи, па је у својој кући сваки рационализам прогласила за илегални ескапизам.

Са англосаксонске стране се Европска унија систематски препарира да издржи на путу који води у директни војни судар са Русијом. Није увек лако за ЕУ да поднесе ту врсту обраде, некад се осети малодушност и замор, али ту је онда Европска комисија да војнички устроји колебљиве.

„Да ли смо постали уморни од рата?“, у смислу, да ли смо се уморили од помагања Украјини да избегава преговоре и продужава рат, питала је недавно водитељка Мајбрит Илнер своје госте у емисији ZDF-а. „Шта значи да ли смо постали „kriegsmüde“? Ја сам уморан од рата од првог дана!“, одговорио је политиколог Јоханес Фарвик. Уморни су међутим у мањини.

Лимене трубе дувају

Никад се земље чланице нису тако повиновале диктату Комисије као тренутно кад из ње одјекују ратне трубе. Зашто сада? Кад се радило о економским одлукама које ће одређивати, сажето речено, степен будућег благостања Уније, свађало се као на сточној пијаци. „Kuhhandel“ – пошто крава – зове се то на немачком. Сад одједном, кад се ради о политици свесне разградње постојећег нивоа економског благостања унутар Уније, и то под хитно, до зиме ако је икако могуће, сви су јединствени. Не могу да дочекају да се смрзну, осиромаше, ризикују социјалне немире, а бензин купују у дрогеријама на капаљку.

Ембарго на нафту, на гас – „ко је пре неколико месеци веровао да ми то уопште можемо!“, изјавио је Макрон пре месец дана. Ко би помислио да можемо да сечемо себи ноге и руке с таквим весељем!

Неслагања унутар редова су евидентна, али у крајњем аутпуту увек по вољи ратне партије. Пример: недавно су балтичке земље иницирале нови пакет санкција против Русије који би обухватио злато. Чак две трећине чланица ЕУ су иницијално биле против. Два дана након тога, отпор резигнираног већинског блока је пао, победила је фокусирана деструктивна енергија мањине.

Фрустрација унутар ЕУ се негује као што се одржава ватра, свако нека мало баци цепаницу да се не угаси. Роберт Хабек, немачки министар економије је један од најревнијих у оној групи европских политичара који пазе да ЕУ чланице остану окупљене око логорске ватре у ратном бдењу. Прошлог четвртка је изговорио реченицу коју треба памтити по разоружавајућој наивности и злокобном предсказању. „Русија“, рекао је Хабек, „опструише нашу намеру да је казнимо“. Порука је: идемо даље! Убацимо нову цепаницу, срушимо балване на Сувалки коридор, одсецимо Русима Калињинград, да видимо како ће реаговати.

Чини се да ЕУ ништа није научила из распада Југославије, између осталог ни то да балван револуције завршавају електронским контрареволуцијама.

Увређени Вашингтон

Са стране Вашингтона и Лондона, проблем је техничке природе. Општа ситуација се креће у пожељном правцу. ЕУ, као и читава Европа су претворене у војну крајину, у простор где се тестирају потенцијали руског фактора. Али као и са сваким друштвеним трендом, има ту једна невоља. Они, чак и кад су усмеравани, остају контингентни, увек отворени за неку перипетију која може да их повуче у другом смеру. Сходно томе англосаксонска страна врло пази на перипетије, јер би оне, ако се отму контроли квалитета. могле да ослабе резолутност Европљана за коначни обрачун са Русијом.

Зато се пресеца свака примедба која демистификује процес препарирања, а рационална упозорења проглашавају емоционалним изливима. Ништа не сме да расте на путу којим се Европа гура у рат, све док му и сама с вољом не потрчи у сусрет – ниједна перипетија која буди сумњу, малодушност или кајање. Само бес праведнички сме да одјекује на тој трајекторији.

Једна таква перипетија је Јенс Плетнер, саветник немачког канцелара Шолца за спољну политику и безбедност.

Прошлог понедељка је Плетнер са само три уземљена става подигао праведнички бес ратних хушкача с обе стране Атлантика. Конкретно је Плетнер рекао:

1. да озбиљних новинских чланака о будућим односима Немачке и Русије нема;

2. да спољна агресија не претвара аутоматски једну земљу у бољу правну државу него што је била;

3. да се не сме ући у замку Запад-против-остатка-света, no West against the Rest!

Између тих теза је Плетнер експлицитно нагласио како је у Украјини на делу руска агресија, али проблем је јер није издекламовао обавезан програм до краја – да Русија не сме да победи, да Украјина мора да победи, да ће рат бити дуг, да се дипломатски апсолутно не може добити, да Украјина мора да се врати у своје границе пре 2014, те да смо у то име спремни на одрицање, глад, хладноћу, амерички авантуризам, британску пакост и НАТО лоботомију.

„Није време да се с љубављу размишља о Русији“, промптно је Плетнера критиковала председница Одбора за одбрану при немачком Бундестагу, Мари-Агнес Штрак-Цимерман (FDP).

Питање за логички мислећег читаоца, интерпретанта, социолингвисту, семантичара или логичара-аматера: Где се, у три горе бројевима означене Плетнерове тезе, сакрила љубав према Русији? Где је ту, осим бруталног сучељавања са реалности, видљиво да говорник „liebevoll, с љубављу, размишља о Русији“?

Ко кога воли у овој лудници, рекао би Меша из Оца на службеном путу.

Дрвено гвожђе

Како је Плетнеров рационални став постао емоција, и то још недозвољена емоција „љубовања“ с Русијом? Кад се отворила та семантичка провалија између знака и означеног, објекта и интерпретанта? Аљкава семантика је уобичајена у љубавним везама, некад у пријатељствима, она се толерише и у политици, поготово пред изборе кад наступа као лаж. Али у политици која је заузела ниски старт ка рату, аљкавост у интерпретацији није ни емоција, ни лаж, већ злочин с предумишљајем.

Рат је озбиљна ствар која заслужује бистру свест и добар вид. Уместо тога, у европским јавностима овог тренутка владају засопљене апологете рата, које чак и не мисле да говоре о рату кад по педесети пут понављају „Русија мора да буде поражена“.

Да, али од кога? Од Украјине, такве каква јесте, са срчаним људима и високом мотивацијом, чисто технички не. Значи неко други, неко ко са стране помаже Украјини да одржи тај ниво мотивације за умирање, треба да порази Русију. Запад, нема ко други, јер је глобална кампања за ширење антируског блока за сада пропала. Услови којима је Запад сам себи везао руке и здраво расуђивање међусобно се искључују – да војно порази Русију, али да с њом не ратује.

Ту међутим, како упозоравају ретки гласови у немачком јавном простору, почиње права невоља, јер ЕУ и Англосаксонци можда неће успети да војно помогну Украјини и истовремено избегну рат с Русијом. Или ће помоћи Украјини тако да уђу у рат с Русијом, или ће помоћи Кијеву да преговара са Москвом. Свако ко манифестно каже „Украјина мора да победи“ латентно каже „ући ћемо у рат на њеној страни“, иако се никад не би сложио да је то рекао.

„Најмање што дугујемо Украјини је наша потпуна подршка“, пише Славој Жижек у коментару који је под насловом „Пацифизам је погрешан одговор на рат у Украјини“ објављен у британском Гардијану. Али шта је „потпуна подршка“ земљи која не сме да изгуби, то јест мора да победи, а у рату је са неупоредиво јачим противником? Улазак у рат на њеној страни, наравно, иначе није потпуна. Најмањи дуг = највећа услуга.

Европљани би да ратују, али не и да буду страна у рату; да мрзе и то зову одбраном разума; да позову на „happy hour“ проширења (термин Зоран Милановић), али да јефтина пића добију само Украјина и Молдавија. ЕУ производи нове оксимороне и парадоксе, оног типа да је могуће изаћи сув из воде или ходати по њој, ковати дрвено гвожђе и решити квадратуру круга.

У навођењу ЕУ на рат, афектирано и рационално су заменили места. Афекти (реакције на спољни подстицај, тврдоглавост, инат, љутња, бес и сл.) и емоције (оно што долази изнутра, из „душе“) унапређени су у нову рационалност, док је стара рационалност деградирана на емоцију. Као разум камуфлирани афекти постали су јавни бич наводног рационалног дискурса, док су рационална упозорења, Плетнерова на пример, проглашена „љубавним односом“ с Москвом. Мржња је промовисана у луксуз напуштеног разума.

Кад сам једном за аустријски Ди Пресе коментарисала да је јединствена Босна и Херцеговина пропали западни пројект, из бечког Института за међународну политику сам проглашена „емотивном“. Ја као особа, не моји аргументи, којима је призната легитимност, чак и објективан статус. Кад један мушки критичар, у конкретном примеру Ведран Џихић, новинару и аналитичару женског пола замера „емотивност“ у наступу, то је недвосмислено друштвени кôд за „емотивна баба“ и „хистерична естрогенска бомба“.

Newsflash, сад су сви рационално мислећи Европљани, они који Русију нити воле, нити мрзе, само нису заборавили да мисле, постали емотивне бабе и хистерични естрогенски пројектили, а да се то ни у најдоброхотнијој интерпретацији не може подвести под допринос јавној дискусији о родној политици.

Дај стену, дај заборав

ЕУ се нашла у врло турбулентном моментуму. Дефинишу га три флуидне унутрашње борбе у додатку на објективни спољни рат ван њене територије, са чијим се исходом идентификовала без остатка. То би биле борба за суверенитет над перипетијама; борба за сингуларитет у политици; и борба за трансформацију Уније у ратни савез.

Перипетије. Ко не воли перипетије, у роману, у филму, у животу? Поготово кад нарација постане досадна, кад брак убија, посао дави, кад је сценарио танак, а крај се приближава као епитаф у камену. Перипетије одлажу решење, али истовремено поседују моћ да га мењају, ублажују, некад потпуно промене. Добра вила у Успаваној лепотици је једна таква перипетија. Теологизација чистилишта/пургаторијума у католичкој доктрини је перипетија на путу ка вечном животу. Шолцов саветник за спољну политику Јенс Плетнер је перипетија, она која омета „потпуну подршку“ Европске уније Украјини.

Љутња службеног Вашингтона, јавне критике из Беле куће, добро показују да су Плетнерове изјаве схваћене управо тако, као нежељена перипетија ка планираном ратном шиљењу ЕУ. „Плетнер даје увид у то како се размишља у тиму канцелара Шолца. Реч је о старом погледу на свет немачких социјалдемократа, за који се веровало да је изумро. Сад видимо да нажалост није“, сумира Ноа Баркин из њујоршког think tanka „Rhodium Group“.

Англосаксонци, НАТО, моћна украјинска пропаганда, добро ће наредних месеци пазити да се не појаве перипетије тако високог ранга као што је Плетнер. Његове три тезе су диносауруси чија је судбина била да изумру, али нису, јер их је неко неовлашћен, вероватно сâм Шолц, допустио као перипетију.

Сингуларност. У политици проширења ЕУ је „вредности“ редуковала на „вредност“. До сада је у проширењу важило правило: кад нека земљa испуни услове, прихвати „европске вредности“ – увек тако, у плуралу, као сет – зрела је за улазак у ЕУ. Барем теоретски је то важило, некад принципијелно, некад као изговор да се кандидат у недоглед држи испред одшкринутих врата. У стварности је Унија итекако доносила политичке одлуке о чланству: Бугарска, Румунија или Кипар су живи примери.

Од последњег ЕУ самита прошле седмице у Бриселу, то правило више ни теоретски не важи. Једина вредност која неку земљу приближава Унији је да је у непријатељству с Русијом. Унутар те вредности је диверзификација могућа, штавише добродошла – да је нападнута од стране Русије, да је спремна да провоцира Русију (блокира Сувалки коридор, на пример) док не буде нападнута, да проглашава санкције против Русије иако тиме пресеца егзистенцијалну жицу властитог опстанка, да се разумно жртвује за ратне циљеве који жртвују разум и слично.

Иако и пре руског напада није задовољавала технички дефинисане „европске вредности“, Украјини је додељен кандидатски статус „зато што тамо људи умиру ЗА Европску унију“ изјавила је Урсула фон дер Лајен. Није рекла шта са онима који умиру ОД Европске уније, тако што их се мрцвари одлагањима док их сваки економски моментум не напусти, хировито исцрпљује као Северну Македонију, одбија као немогуће комплексну творевину, или и буквално бомбардује?

То што је прошлог четвртка направљено Босни и Херцеговини, брутални је пример Унијиног сингуларног фокуса. Веће би милосрђе према БиХ било да су неки делови територија 1995. одмах интегрисани у Србију и Хрватску, са муслиманском државицом између. Сурово? Не као оно што се БиХ управо догодило у Бриселу, кад је потпуно препуштена својој судбини, то јест „дементорима који у Босни представљају међународну заједницу“ (цитат Зоран Милановић).

Трансформација ЕУ у војни савез. Два горе споменута тренда уливају се у логичан трећи: Европска унија престаје да буде цивилна асоцијација и претвара се у војни савез. Њен циљ више није оптимизација економије и демократије као оквира за отворено друштво и слободну јединку, већ ношење са Русијом. Без нових разумних перипетија, унутар ЕУ ће ускоро владати логика војног сектора, војне границе и милитаризованог друштва.

И емотивно и рационално, уједињена Европа је одувек у мом срцу. Зато никад до сада нисам веровала у пропаст ЕУ, јер сам пре свега видела њене солидне темеље и виталност идеје. Све остало, свађе, подметања, манипулације, биле су нијансе које су се могле подвести под несавршену људску природу. Утеха је била у томе да институције, кад израстају из стварне потребе, као на пример институције цркве, брака, суда, универзитета, живе дуже од људи који их носе, кваре и поправљају.

Уједињена Европа је замишљена као једна таква институција са амбицијом трајања. Али из конкретне ЕУ као формализације те идеје, убрзано нестају све нијансе. Унија више не жели да буде комплексна цивилна институција, већ једноставна војна чета.

Слободна јединка се мобилизује. Отворено друштво се затвара, јер то олакшава лов на руске шпијуне. Олексиј Данилов, шеф Националног безбедносног већа Украјине је прошле седмице назвао Беч „сигурном луком за руске агенте“. У Бечу „све врви од руских шпијуна“, још један велики европски град који су Руси инфилтрирали. Најкасније до првих мразева, почиње лов на вештице.

ЕУ постаје страшна као војска под заставама. Украјинским заставама.