Петар ИСКЕНДЕРОВ | 16.01.2013
Започета нова година Европи уопште не обећава мир. Главни политички догађај године требало би да буду јесењи федерални избори у Немачкој. Они, пак, тој држави која представља економског „тешкаша“ и „локомотиву“ читаве Европске уније обећавају озбиљне промене. Још нигде нису исчезли ни дужнички проблеми у Еврозони. Одлука о настављању кредитирања Грчке, донета крајем 2012.године – у буквалном смислу речи „у последњем тренутку“, дала је Атини ипак само тренутак за предах, који је Грчкој био неопходан, али ништа више од тог једног тренутка.
Истина, први дани ове године су на светским финансијским тржиштима показали одређене позитивне тенденције. Инвеститори су очигледно једва дочекали лепе новости од три „кита“ савремене економије: САД, Кине и Европе. „Осећам уздржани оптимизам“ – заједничко расположење је изразио Тим Шредерс, особа која управља активима компаније Pengana Capital Ltd из Мелбурна. У САД су републиканци и демократе успели да усагласе основне финансијске параметре за 2013.годину тако што су земљу ипак задржали, мада на самој ивици, „буџетске провалије“. У Кини је у децембру 2012. фиксиран раст извоза какав је до сада био немогућ, који је предвиђања премашио скоро три пута. Као резултат – профицит спољнотрговинског биланса КНР се у децембру 2012. попео на 31,6 милијарди долара – од 19,63 милијарде долара,колико је износио у новембру. Овај показатељ је значио много више од прелиминарних прогноза, које су предсказивале његов раст само до 20 милијарди долара. Извоз је повећан за 14,1%, увоз за 6%. Аналитичари су очекивали раст извоза за 5% и увоза за 3,5%. Прерачунато на целу годину раст је у 2012. у односу на 2011. изнео 48,1% – на 231,1 милијарду долара. Обим кинеског извоза за исти период се попео за 7,9% – на 2,05 билиона долара, а увоз за 4,3% – на 1,82 билиона. [1]
Оптимистички показатељи постоје и у првим статистичким подацима за еврозону, који су објављени ове недеље. Према извештају Еврокомисије, индекс поверења потрошача и предузимача према економији се са 85,7 поена у новембру попео на 87 у децембру. Прогнозе експерата су предвиђале раст само до 86,3 поена. [2]
Међутим, што се тиче дугорочне перспективе Европе – експерти уоипште нису сигурни у снагу еврозоне да у скорије време превазиђе кризу. Тако аналитичари агенције за рејтинг Фич као и пре сматрају да је технички банкрот могућ не само у Грчкој, већ и у другим средоземним „проблематичним“ државама. А стабилан економски раст у 2013. може да очекује једино Немачка. Наравно, под условом да политика те земље не претрпи „претурбације“ пре и после избора.
„Фактор избори“ је заиста у стању да у овој години одигра дестабилизирајућу улогу. Већ у фебруару ће на изборе најпре поћи Италијани, те ни та чињеница Европи не обећава мир. „Очекивана смена владе у Италији је препуна наедређености“ – потврдио је аналитичар финансијске компаније RBC Investment Management (Asia) Ltd.Јодзи Такеда. [3] А експерти америчке банке Morgan Stanley су већ направили прогнозу да ће политичке снаге Италије активно експлоатисати паролу којом ће се критиковати мере чврсте буџетске економије, коју предлаже Европска унија. То, пак, може да испровоцира панику међу инвеститорима, заплашеним могућношћу изласка Италије из еврозоне. После тога је лако могуће предвидети настанак „ефекта домина“: панична распродаја актива „проблематичних“ земаља еврозоне – од Португалије и Шпаније на западу, до Грчке на истоку, пад евра и нови удар изолационистичких расположења у стабилнијим државама ЕУ [4].
А тада ће већ бити на реду федерални избори у Немачкој, који могу да постану доказ да постоје нове тенденције у политичком животу Немачке. У тој земљи је дошло до маргинализације друштвеног расположења, и то не у облику обичне замене великих партија леве или десне оријентације које држе кормило, већ у облику пораста протестних расположења као таквих. Ови последњи уједињују под својим заставама најразличитије снаге – од антиглобалиста, анархиста и „Партије гусара“ до изолациониста, а антикризни програми Европске уније тим расположењима само додају импулс. Конкретно, ради се о захтеву средоземних земаља на челу са Француском да се финансијски токови унутар еврозоне преоријентишу са Севера на Југ и то преко система евробондова којима се дугови „проблематичних“ земаља распоређују на све државе-чланице ЕУ. Последњих недеља опозиционе снаге Немачке су консолидовале своје захтеве инсистирањем да је за владу најважније да се бави национално-оријентисаном, а не пробриселском политиком. По информацији руководиоца института IFO из Минхена, Ханса-Вернера Зина, произилази да је федерални канцелар Ангела Меркел под притиском руководства ЕУ спремна да преиспита своју досадашњу политику и да земљама Јужне Европе обезбеди нове милијарде “трансферте“. Лидер опозиције на предстојећим изборима може да буде кандидат за дужност канцелара из Социјал-демократске партије Немачке (СДПН) Пејер Штајнбрик. Он је већ поднео захтев Ангели Меркел да посланицима и бирачима да потпуну и истиниту информацију колико су дужни немачки порески обвезници да плате да би евро био спашен.
Није мирно и у „Магловитом Албиону“. Тамо су се највећи представници британског пословног света најозбиљније забринули због претње да се може десити да Велика Британија напусти Европску Унију. Они су свом премијеру Дејвиду Кемерону послали писмо у коме су га позвали да „ради пажљиво и да не покушава да радикално промени положај Велике Британије у ЕУ“. Генерални директор Лондонске берзе фондова Кристофер Гибсон-Смит, као и председник Конфедерације британске индустрије Роберт Кар, руководилац компаније British Telekom Мајкл Рејк, руководилац једне од најкрупнијих рекламних компанија WPP Мартин Сорел и други бизнисмени, који су потписали писмо, убеђени су да „Велика Британија мора да буде центар јаке, реформисане ЕУ“. [5] До сада је премијер Кемерон обећавао да ће у најскорије време одржати референдум о статусу земље у Европској Унији. Многи на Британским острвима су тај плебисцит већ поставили у исту раван са референдумом о самоопредељењу Шкотске, који је предвиђен за 2014. – 2015.годину.
Ако је Шкотској до чланства у Европској Унији пут још далек, Хрватској је до давно жељеног дана (1.јули) остало мање од пола године. Дозвола по хрватском захтеву који се није помера још од деведесетих година сасвим сигурно представља данак због претходних обавеза Брисела. Уопште не треба сумњати: да је молба Загреба о евроинтеграцији разматрана 2011. – 2012.год., када се окреће нов лист, она уопште не би била решена позитивно. Међутим, дужничка криза тера Европску унију да буде пажљивија у својим глобалним геополитичким плановима. Јер се у оквирима те организације већ данас формира неколико територијално-политичких блокова.
Спасење еврозоне практично по сваку цену је парола, која остаје најважнија за руководство Европске уније. Жан-Клод Јункер, који одлази са своје функције је међу зидинама Еворпског парламента признао да су за ЕУ „као и обично – тешка времена“. Пошто се свечаном поруком обратио свом наследнику који, ако хоћемо право, још увек и није званично изабран, Јункер га је позвао да сачува „све земље евро-зоне у досадашњем валутном савезу“. [6]
Руководилац евро-групе по дефиницији би требало да се бори за очување структуре коју представља. Што се тиче остатка Европе, посебно оног њеног дела на који ће због спашавања еврозоне пасти најјаче оптерећење, далеко је од тога, да сви мисле исто, што и он. Тако немачко издање Wirtschafts Woche Heute врло образложено подвлачи политичку позадину ствари: „Политика је на себе преузела обавезу: јединствена валута никако не сме да се одбаци“. Међутим – политичка решеност не води баш увек и позитивним резултатима. По оцени немачких експерата вероватан је сценарио по коме ће се у оквиру еврозне формирати два блока: „један, на северу, око Немачке заједно са Холандијом, Белгијом, Финском и Аустријом, а други на југу, у коме ће главне улоге играти Француска и Италија“. [7] Али то је сасвим довољно да се схвати да су последице таквог поступка за Европску унију као јединствен политички и економски организам – непредвидиве. „Криза еврозоне је довела до распада и онако слабог јединства које је створено око неких заједничких циљева и страхова. Удруживање се показало као недовољно јако и заклатило се од јачине гласа неких држава“ – врло прецизно о томе говори шпански El Pais. [8]
Процеси дефрагментације ЕУ се не ограничавају расколом унутар зоне евра. Јер еврозона – то је 17 од 27 садашњих и 28 будућих земаља-чланица Европске уније. А државе које се за сада нису придружиле зони која тежи јединственој европској валути, са своје стране, су сасвим разнолике и често их прате појединачни циљеви. Управо у у вези с тим, при доношењу стварно важних и крупних одлука на нивоу читаве Уније, какав је формирање Буџетског савеза, појављује се много компликација. Ситуација се компликује и околношћу што је сама еврозона у последње време почела да представља чврсту асоцијацију на Француску и још више – Немачку. Оваква персонификација објективно не одговара интересима евроинтеграција. Она ствара базу за оптужбе Берлину са његовом извиканом ренесансом „немачке моћи“. Такве оптужбе се користе управо у земљама које нису у еврозони – Пољској, Чешкој или Румунији.
Скептичка расположења према Европској унији уопште и јединственој европској валути конкретно традиционално изражава и признати евроскептик, председник Чешке Вацлав Клаус. По његовом мишљењу, мешање „бриселске бирократије“ има контрапродуктиван карактер. [9] Још се оштрије изразио крајем 2012.године председник Народне банке Пољске и бивши премијер те земље Марек Бељка, који је само стварање евра као валуте назвао „грешка“. По његовим речима, до завршетка садашње дужничке кризе у еврозони Пољаци не треба да се у еврозону укључују – мада је у своје време пољска влада намеравала да то учини још у јануару 2012.године. Ни Данска и Шведска баш не изражавају претерану жељу да се одрекну својих круна. Анкете о томе у обе земље показују да тамо има више противника уласка у еврозону, него присталица. Што се тиче Румуније и Бугарске у тим државама се антибриселска расположења дохрањују упорним одбијањем ЕУ да их укључи у шенгенску зону.
Најважнији социјално-економски аспект финансијске кризе у Европском савезу представља све већа незапосленост. Тренутно у 15 земаља ЕУ од 27, она премашује показатеље САД. Негативни лидери на том списку су Грчка (25,4%) и Шпанија (26,2%) – што одговара подацима из САД за период када је „велика депресија“ тридесетих година двадесетог века била на врхунцу. Ниво од 10% становништва које је способно за рад премашен је такође и у Француској (10,7%), Италији (11,1%), Ирској (14,7%), Португалији (16,3%). Ако се погледају одговарајући показатељи за лица која су млађа од 25 година, у тој категорији најактивнијег становништва ниво незапослености у Италији, Португалији, Шпанији и Грчкој је већи од 30%. [10]
Оваква ситуација је умногоме последица планова за велико ширење читаве Европске уније, који су реализовани крајем 1990. – почетком 2000.године. Тада је то чињено углавном из геополитичких разлога. Што се тиче обезбеђења економске „имућности“ нових земаља-чланица Европске уније, решавање тог задатка је одлагано за „после“. Проширење ЕУ је посматрано као средство обезбеђења стабилности и безбедности региона због земаља укојима границе нису биле довољно стабилне, са националним мањинама, различитим историјским претензијама и другим проблемима. Без обзира на то што су идеју проширења Европске уније према Истоку у почетку активно подржавале баш источно-европске земље. Међутим, садашњи финансијско-економски проблеми у Европској унији су дали нов импулс управо оним истим сепаратистичким и националистичким расположењима, против којих је и било усмерено проширење Европске уније, амерички аналитичар Џорџ Фридман прогнозира да ће „сепаратистички покрети који јачају своју важност мењати границе земаља, почеће да прелазе из области апсурда у сферу могућег“. Дајући као пример ситуацију у троуглу Мађарска – Румунија – Словачка, он подвлачи да „притисак у Европи јача, и да се оно, што је пре изгледало немогуће, може за довољно кратко време неочекивано претворити у потпуно могуће“. [11]
„Међудржавна и међукласна напрегнутост смета проналажењу решења са којима је могуће сложити се и која се могу пратити“ – прави закључак Џорџ Фридман, оснивач и руководилац америчке аналитичке компаније за глобалну безбедност и геополитику Stratfor. Он је убеђен да је питање следеће: „Да ли ће Европска унија успети да се стабилизује, да заустави процес ситњења и раскола и да пређе на даљу интеграцију и проширење?“ Алтернатива томе је, по Фридмановом мишљењу, раст напрегнутости у самој Европској унији, губљење легитимности њених институција и раст самосталности земаља-чланица Уније „вођењем сопствене политике, како унутрашње, тако и спољне“. [12] Тако да за сада наведена алтернатива не изгледа ништа мање убедљива од „оптимистичног“ сценарија. А то значи да процес распада Европске уније на неколико блокова и простора ризикује не само да добије неповратан карактер, већ и да доведе до преформатирања читавог европског континента.
