Извештај Европске уније о напретку Србије, тачније листа “савета” шта још наша земља мора да учини у усаглашавању законодавства с Бриселом, протура и прикривену директиву о “усвајању Закона о генетски модификованим организмима”, чиме се тихо уводи могућност за увоз ГМО хране и њено коришћење, а можда чак и за производњу.

Како је то представио 9. октобра у Београду шеф одељења за европске интеграције Делегације ЕУ у Србији Фрејк Јанмат, “Србија на путу ка ЕУ, али и за чланство у Светској трговинској организацији, треба додатно да усклади своје прописе о генетски модификованим организмима са европским законодавством које нуди висок степен заштите”.

Брисел важнији од народа?

Шеварлић истиче и да је од 2009. године 110 градова и општина у Србији изгласало Декларацију против ГМО у Србији, те да тих 110 градова и општина чине 75 одсто територије Србије на којој живи 85 одсто становништва.

– Чак 95 одсто од 250 посланика у Народној скупштини Србије долази из тих средина. Сад ме баш занима да видим да ли ће народни посланици послушати народ или Брисел – каже професор Шеварлић.

Иза овога се, према мишљењу др Миладина Шеварлића, професора на Пољопривредном факултету у Београду, крије простирање црвеног тепиха ГМО у Србији.

– Европска унија даје увек двосмислене изјаве и оне нису у форми директиве, али их све власти у Србији тако доживљавају. Ова конкретна сугестија о ГМО не значи ништа друго до отварање Србије за ГМО – каже Шеварлић.

Према Шеварлићевим речима, законом ће бити либерализован увоз ГМО, што је пре свега америчким компанијама веома важно, а питање је да ли ће бити допуштена и производња и прерада хране настале генетском модификацијом. Србија је мала, али и тако мала има тржиште хране од пет милијарди евра, што није занемарљив залогај за велике компаније које се баве производњом ГМО хране коју многи у свету сматрају опасном по здравље људи.

Читај, па једи

Институт за стандардизацију скреће пажњу да постоји Правилник о декларисању, означавању и рекламирању хране (Сл. гласник РС бр 85-2013) за чије је доношење и све информације у вези са тим задужено Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде.

– Сваки одобрени, односно дозвољени ГМО производ у ЕУ који се ставља у промет обележава се етикетама на којима пише “производ садржи ГМО” и име организма, на пример “кукуруз” – наводи Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде.
– Осам земаља ЕУ је забранило увоз, прераду и производњу ГМО. Мађарска је, на пример, чак и чланом 20 Устава то забранила, ускраћујући тако право некој будућој влади у Будимпешти да на мала врата, изменама закона, уведе ГМО у земљу – додаје Шеварлић.

Кад је реч о либерализацији ГМО као услову Србији за чланство у Светској трговинској организацији, Шеварлић истиче да је то такође тачно. Међутим, каже да и већина чланица СТО не допушта ГМО, а чак има земаља које то у пракси не спроводе иако су је законима допустиле.

– Прописи Европске уније се мењају. Данас су земље кандидати за чланство принуђене да усвајају прописе који нису постојали када се 13 последњих држава прикључило. Зато је нама кудикамо теже него што је било, рецимо, Чешкој – додаје професор Миладин Шеварлић.

Извештај ЕУ и меко подсећање да ћемо морати да савијемо кичму пред моћном светском, пре свега америчком индустријом хране заправо није ништа ново. Још у октобру прошле године је министар привреде Расим Љајић истакао да не можемо у чланство СТО без избацивања “свих рестриктивних одредби о промету било каквих производа, па и ГМО”.

– Забрана производње ГМО ће остати као део домаће законске регулативе. Став СТО и Европске комисије јесте да не може да се забрани промет ГМО – рекао је Љајић уз ограду да тај промет домаћим законодавством може максимално да се ограничи.

– Дакле, реч је само о измени оног дела закона који се тиче промета, али остаје забрана производње. Ако хоћемо у СТО, забрана промета мора да се избрише, али већ у следећем члану закона можете да наведете све што мора да се испуни да би тај промет био дозвољен – објаснио је Љајић.

Стандарди УН

Кодекс алиментаријус је појам који се у Србији погрешно везује за ЕУ као појам којим се отварају врата за ГМО.
Заправо је Кодекс збир међународно признатих стандарда, правила поступања, смерница и других препорука везаних за храну, производњу хране и безбедност хране за употребу.

Ове стандарде је развила и одржава их Комисија Кодекс алиментаријус, тело које су основале у новембру 1961. године УН, односно ФАО (Организација УН за пољопривреду и храну). Пројекту се придружила и Светска здравствена организација, а препознат је и од Светске трговинске организације као референтан скуп правила за решавање спорова који се односе на сигурност хране и заштиту потрошача.

Љ. Ивановић – Вести