После паушалних признања из америчке Националне безбедносне агенције, по којима су обавештајци САД радили за шта су плаћени – шпијунирали пријатељске владе и грађане широм света, а не само потенцијалне непријатеље – европски лидери су се нашли у незавидном положају пред сопственим грађанством. Бранећи себе, САД су откриле да су им у том подухвату свесрдно помагале обавештајне службе европских земаља под надзором.
Критичарима се придружио и француски председник Франсоа Оланд, који је из бретонског одмаралишта Лоријан захтевао да САД хитно обуставе надзирање француских и европских институција.
„Одређени контролни системи морају бити у функцији, не би ли се стало на пут међународном тероризму. Ипак, дипломатска представништва Француске и ЕУ не представљају ризик за општу безбедност”, рекао је Оланд.
Министарство спољних послова на париском Кеј д’Орсају још се није огласило, али француски медији листом истичу да се у седишту француске дипломатије припрема демарш Вашингтону.
Иза кулиса наводно се припремају и мере против „америчких колаборатера” у француским безбедносним службама. Слично се догађа у суседној Немачкој. Савезно јавно тужилаштво у Карлсруеу је, као што је „Политика” јуче известила, отворило истрагу против Н. Н. особа из немачких обавештајних служби – због подривања унутрашње безбедности по налогу стране силе.
Судећи према гласинама које круже кулоарима Бундестага, министар унутрашњих послова Ханс Петер Фридрих требало би да преузме политичку одговорност. Око датума оставке ломе се копља, а дилема је да ли је сврсисходније да министар демисионира пре или после савезних избора, у септембру ове године.
Унутар немачких безбедносних структура, штавише, распрострањено је мишљење да ни подизање оптужница против плејаде обавештајаца неће зауставити дугогодишњу сарадњу америчких и немачких безбедносних снага.
О традицији америчко-немачке кооперације сведочи изјава Хермана Хехерла, министра унутрашњих послова у последњем кабинету владе Конрада Аденауера. У епохи када компјутери још нису надзирали комуникације, Хехерл је изјавио: „Зар ми да прислушкујемо своје грађане? Када хоћемо да сазнамо нешто о Немцима у Немачкој, ми се обраћамо Американцима…”
У окружењу демохришћанских посланика у Бундестагу са смешком се додаје да се чак и иза „затворених врата” размењују само информације за које не постоји потреба да се чувају у тајности.
„Њих (америчке обавештајце) све интересује”, рекао је „Политици” члан унутрашњеполитичког одбора владајуће ЦДУ, а који је захтевао да не буде именован.
У кругу немачких уставобранитеља се каже да америчке колеге редовно траже привредне податке, а заузврат нуде причице о приватним (не)згодама немачких политичара.
Детаљи из обавештајне свакодневице немачко-америчке сарадње, наравно, усмеравају глобалну дебату о најбруталнијем нападу на загарантовану приватност – на тривијалности, срочене по укусу и по потребама виновника афере коју је открио одбегли амерички обавештајац Едвард Сноуден.
При том се губи из вида, и из жиже расправе, да више нема недодирљиве приватности. Иако формално прислушкивање правдају потребом да борбе против тероризма, актуелна афера само показује да је то лажан аргумент. Тајне службе прислушкују шта чланови пријатељских и непријатељских влада говоре на седницама кабинета, надзиру шта се догађа у краљевским породицама и помно бележе шта дневници попут „Вашингтон поста” или „Фигароа” намеравају да истраже.
Ту и тамо, истина изиђе на видело, као у Грчкој 2004. године. Тада је један службеник британске телекомуникационе компаније „Водафон” открио јавности да су дупликатима телефонских картица прислушкивани разговори водећих политичара на Пелопонезу. Као виновник скандала осумњичена је британска обавештајна служба МИ-6, а као база Британаца у Грчкој наведена је америчка амбасада. Умешаност страних служби, наравно, није доказана. „Водафон” је у вансудској нагодби пристао да плати милионску одштету Грчкој, а техничар који је открио скандал извршио је – самоубиство.
Имајући у виду техничке могућности данас и вести о експериментима са новим програмима, прислушкивање грађанства постаје мањи проблем. У припреми је, како је „Гардијан” недавно известио, надзор влада и држава како би се наводно спречили етнички и међунационални сукоби – повлачењем нових граница. „Гардијан” тврди да је такозвани програм стабилности у фази испитивања и додаје да је 21 латиноамеричка држава „мање или више добровољно” потписала тајну сагласност.
———————————————-
Сноуден тешко до азила
Све је мање наде да ће одбегли амерички обавештајац Едвард Сноуден наћи сигурно уточиште од прогона америчких власти које га терете за шпијунажу и велеиздају, јављају агенције.
Упркос чињеници да је Сноуден открио глобални систем тоталног електронског надзора који су инсталирале САД у сарадњи са западним савезницима, само једна од укупно двадесет и једне државе у којима је затражио азил показује спремност да удовољи његовом захтеву. „Можда да, а можда и не”, сажети је одговор Венецуеле, чији је председник Николас Мадуро обећао да ће његова земља размислити о пружању заштите Сноудену од америчког правосуђа.
„Сноуден је заслужио заштиту земаља света, тако што је човечанству открио како САД газе начела приватности”, рекао је председник Мадуро.
У међувремену, девет земаља је одбило Сноуденов захтев, како се наводи, из формалних разлога. Правилима већине држава предвиђено је да се захтев за азил може поставити само приликом уласка у земљу, а Сноуден не може никуда да путује, јер су му САД прогласиле пасош – неважећим.
Међу земљама које су одбиле Сноуденов захтев јесу Еквадор, Финска, Индија, Ирска, Норвешка, Аустрија, Пољска и Шпанија. У Боливији, Бразилу, Кини, Француској, Италији, на Исланду, у Немачкој, на Куби, у Никарагви, Холандији и Швајцарској одлука о пружању азила још није донета.
Шансе да азил буде одобрен и да потом неким случајем, ипак, не дође до изручења у САД постоје, међутим, само у Кини, на Исланду, Куби, у Никарагви и у Венецуели. Ове земље, наиме, нису потписивале споразум о изручењу са Америком у минулих шест деценија.
Могућност је, наравно, постојала да Сноуден добије азил у Русији, али је он лично повукао захтев, пошто је руски председник Владимир Путин поставио као услов за доделу азила да Сноуден убудуће више не открива америчке државне тајне, бар не са руске територије.
Постоји и друга могућност – да Москва испостави привремени пасош Сноудену, који би му омогућио да отпутује у неку другу државу и да онде, на лицу места, затражи азил.
