Европски суд за људска права у Стразбуру тврди: Сваки трећи запослени у Србији је роб!

У Србији је робовласништво званично укинуто, али оно упркос томе и даље постоји. Скоро 0,5 одсто становника је у статусу класичних робова, али ако се као критеријум примењује и кршење међународних конвенција којима је Србија приступила, онда је ситуација много гора. Уместо да се против тога бори, актуелна власт планира поновно увођење јавних или државних робова, који су нестали још са падом Римског царства

Аустралијска фондација „Ходај слободно” („Wалк Фрее” Фоундатион) недавно је објавила резултате свог истраживања о броју робова на свету. На планети, по процени поменуте организације, данас у ропству живи више од 45 милиона људи! Критеријуми Фондације за одређивање ропства јесу: принудни рад, трговина људима, дужничко ропство, присилни брак и комерцијално сексуално искоришћавање.

По овим критеријумима, у Србији живи 28.700 робова, што чини 0,404 одсто укупног становништва. Захваљујући овом резултату, Србија је стављена на 32. место светске листе, од 187 држава. На истом месту се налазе Хрватска, Црна Гора, Бугарска, Грчка и 16 осталих држава.

Нешто гору позицију из региона имају Македонија (18. место са 0,639 одсто) и Босна и Херцеговина (25. место са 0,467 одсто). Будући да критеријуми фондације „Ходај слободно” не обухватају облике покорности у којима нема примене или претње силом, Србија је прошла релативно добро. Да су обухваћени сви они који морају да раде за плату нижу од загарантованог минималца (који ни сам није довољан за живот), као и они које послодавац уопште не плаћа, ова држава би се налазила на самом врху ове неславне листе.

Краљевина Југославија је још 1932. године прихватила и усвојила Конвенцију број 30 Међународне организације рада у чијем се члану 2 став 1 даје следећа дефиниција: „Принудни или обавезни рад означаваће сваки рад или услугу који се захтева од једног лица под претњом ма које казне и за који се то лице није понудило добровољно”.

Данашња Република Србија је правни наследник Краљевине Југославије, а у међувремену су донете нове конвенције које регулишу ову материју и које су још прецизније и пружају додатну заштиту радника. Тако препорука Парламентарне скупштине Савета Европе број 1663, из 2004. године, утврђује да принудни рад обухвата свако невољно радно ангажовање лица уз физичку или психичку претњу, за које се не исплаћује адекватна зарада или уопште није предвиђена било каква накнада. По овом ставу, на који се редовно позива Европски суд за људска права, бар трећина запослених у Србији се налази у ропству сличном принудном раду.

За разлику од многих других, посебно европских земаља, Србија се уопште не труди да смањи број сопствених грађана који су доспели у модерно ропство. Рад за понижавајуће ниску плату или без икакве плате, као и рад у нехуманим условима морају да се сматрају једним од облика робовласништва, поготово што због високе стопе незапослености радници најчешће немају алтернативу. Уместо да сузбија такве појаве, актуелна власт поспешује развој робовласништва и само се повремено, кампањски бори против оних облика који обухватају примену класичног насиља.

Прошлогодишњи извештај Стејт Департмента је констатовао да „…Влада Србије не испуњава у потпуности минимум стандарда за елиминацију трговине људима”.

Србија је 22. марта 2005. потписала, а 14. септембра 2009. и ратификовала Ревидирану Европску социјалну повељу, чиме је она постала непосредно примењива у домаћем законодавству. Све је то, међутим, остало мртво слово на папиру.

После низа парцијалних извештаја Европски комитет за социјална права Савета Европе издао је у јануару 2015. свој први комплетан извештај о стању у Србији, који је био више него поражавајући. Реакција власти је показала да она уопште није заинтересована да поправи стање.

Председник Владе Александар Вучић је прво славодобитно обавестио јавност како је у суштини задовољан извештајем, јер је у њему само трећина домаћих одредби проглашена нескладним са Повељом. У стварности, Комитет је од 22 контролисане одредбе само три прогласио усклађеним са Повељом, осам их није било у складу, а за 11 Србија противно прихваћеним обавезама није доставила довољно информација, што се, такође, сматра кршењем Повеље.

После оваквог објашњења добијеног из Комитета, у јавности се појавио министар за рад, социјална, борачка и инвалидска питања Александар Вулин да брани свог господара и ситуацију у Србији. По Вулиновом мишљењу, Комитет је погрешно узео да тумачи одредбе старог, а не новог Закона о раду који је, наводно, донет у међувремену!

Одговорила му је у писменој форми Наташа Николић из фондације „Центар за демократију”, објашњавајући неупућеном министру да не постоје два Закона о раду („стари” и „нови”), већ само један који је на снази од 2005. године. Измене овог закона уопште нису узеле у обзир обавезе преузете потписивањем Повеље, што је Комитет неспорно утврдио. Ни Вучић, а ни Вулин се после овога нису више јављали за реч, јер је у Србији уместо заташкавања кренула акција опструкције Повеље.

Почетком фебруара 2015. Комитет за људска права Савета Европе је спровео једну анкету у Србији која је показала да само један једини српски синдикат признаје да зна за постојање овог комитета у Стразбуру. Сви остали синдикати су тврдили како о томе немају појма, као ни о томе да се Повеља не само директно примењује у Србији, већ да за заштиту својих права Комитету директно могу да се обрате сви држављани Србије који сматрају да им је угрожено неко од социјалних права и то (под одређеним околностима) још и пре окончања судског поступка у Србији.

До тог тренутка, упркос чињеници да је Повеља у Србији била прихваћена скоро пет и по година раније, Комитету у Стразбуру није стигла ни једна једина тужба из Србије. Како је показало једно касније истраживање, појединим радницима су сами синдикални лидери сугерисали да се не обраћају Комитету, лажући их да ће од тога имати више штете него користи.

Пошто нема сазнања о појединачним и конкретним кршењима права из Повеље, Комитет за социјална права Савета Европе може да суди само о општем стању у Србији. У свом извештају из 2014. Комитет је критиковао важећу законску регулативу о синдикалном организовању, тврдећи како иста није у духу прокламоване слободе удруживања. Слично је и са осталим законима који су надзирани, а о којима је Србија доставила довољно података. Посебно се редовно критикују недостаци у правима на рад у безбедним и здравим условима, праву на социјалну сигурност и праву на медицинску и социјалну помоћ.

По последњим званичним подацима социјалну помоћ у Србији прима свега око 250.000 људи, од којих је око 100.000 радно неспособно. Држава сматра како им је за преживљавање довољно 7.800 динара месечно и то не сваког месеца, јер је добијање социјалне помоћи ограничено на девет месеци у години. Побољшање у овом сегменту није у плану, али јесте погоршање и то у виду присилног рада.

Актуелна власт до сада није званично одустала од најављиване и од Александра Вулина прижељкиване измене Закона о социјалној заштити којом би се увела обавеза бесплатног рада за све који добијају неки вид социјалне помоћи, иако би то значило поновно увођење државних робова, којих званично нема још од античких времена.

Коначно, највише поражава закључак из студије Фондације „Ходај слободно”, којим се тврди како је генератор даљег погоршања стања у Србији недостатак цивилне и политичке заштите. На шта посебно утичу недостатак поверења у правосуђе, као и политичка нестабилност.

А 1. Српско робље и у Словенији

Марта месеца ове године, изненадна контрола словеначких пореских и финансијских инспектора у фирми “Мароф Траде”, дошла је до шокантних открића о тешким кршењима људских и радних права илегално запослених радника из Србије и других балканских држава који су радили у дрвној индустрији, са свим елементима робовског рада. Министарство финансија Словеније је објавило тим поводом: “…У акцији је потврђена сумња у кршење пореских прописа и прописа са подручја запошљавања који забрањују рад на црно, основних права радника као и сумња у трговину људима”.

Међутим, медији су објавили да је компанија запошљавала десетине страних радника који су радили и до 15 сати дневно, без редовног одмора викендом, а спавали су у изнајмљеним, скученим и неприкладним просторијама, “на смене”, јер су два радника делила један кревет. На руке су добијали тако малу плату да њом нису могли да плате ни карту за повратак кућама па су много од њих остали да робују, стидећи се повратка у завичај. Локално становништво је знало за ове робове, али су сви ћутали о томе док се неко није окуражио и све пријавио надлежним инспекцијама.

Игор Милановић, Таблоид