Финансијски крах који је задесио Украјину откако је нагло заокренула свој брод у правцу Европске уније, могао би да послужи као парадигма политичке острашћености која уместо у прокламовану светлу будућност, води земљу право у економско потонуће.

Наиме, када је нова власт у Кијеву пожелела „хлеба преко погаче“, и са изразом гађења одгурнула од себе нереално јефтини руски гас и руски кредит од 15 милијарди долара, суочила се са економским показатељима који се никако не могу назвати блиставом европском перспективом. Ради се о томе да је инфлација у Украјини подивљала и сада износи око 15%, а укупни фискални дефицит је већ премашио 28 милијарди долара. Трагичну ситиуацију у тамошњој привреди је потврдио и шведски министар иностраних послова Карл Билт, када је пре неколико дана кратко и јасно констатовао – да је Украјина банкротирала.

Он је још дословно додао да је „ситуација заиста лоша“, и напослетку је само изразио обичну наду да ће се ситуација побољшати уз помоћ Међународног монетарног фонда. А тај исти ММФ није био нимало милостив према Украјини, већ је као услов за било какву помоћ Кијеву захтевао да се за грађане Украјине драстично подигне цена гаса, а такође и да се смање плате и пензије и отпусти велики број људи.

Међутим, ако се за Украјину на основу тих почетних поражавајућих показатеља може само претпостављати шта би јој у финалу донело прикључење Европској унији у некој далекој перспективи, онда се у случају Хрватске не треба ништа нагађати, него је довољно осврнути се на конкретне резултате њене прве године чланства у Унији. Ако се можемо поуздати у енглески часопис „Економист“ и мишљење његовог консултантског сектора, Хрватска се после прве године у оквиру Европске уније налази по економским показатељима међу десет најгорих земаља на свету, а то значи по висини бруто домаћег производа, иностраног дуга и незапослености.

Осим тога, по писању „Вечерњих новости“, улазак у Европску унију је њеним грађанима донео само разочарање, с обзиром на огроман одлазак квалификованих стручњака у иностранство, а многобројни незапослени више не могу да остваре ни право на досадашњу скромну новчану помоћ. Такође, како се наводи – култура добија мање новца него икада у историји, а судбина највећег хрватског предузећа, нафтне компаније ИНЕ је и даље неизвесна. Према томе, барем ако је судити по економској ситуацији у две наведене земље, онда би се без много двоумљења могло закључити да подизање животног стандарда, иако се баш оно најчешће помиње, отпада као главни адут за окретање према Бриселу.

Заправо, то је у тренутку искрености потврдио и сам вршилац дужности украјинског премијера Јацењук, када је у суштини признао да ће на европском путу живот бити само још гори и тежи. Наиме, он је отворено изјавио да су „удвостручење цене гаса за домаће потрошаче, смањење државних пензија и плата, велики пад привредног раста и двоцифрена стопа инфлације – цена за независност“. Једино се при том поставља питање – независност од чега? Међутим, ако је мислио на независност од бољег живота, онда нема сумње да је био у праву.