Петар ИСКЕНДЕРОВ | 10.01.2012
011. година је једна од најпротивуречнијих година у савременој историји Европе. Без обзира на многе апокалиптичне прогнозе Европски савез је успео да избегне брз крах, а амплитуде курса јединствене европске валуте нису стигле до рушилачког таласа. Међутим,главне тешкоће за европљане су још пред њима, и оне имају не сезонски или спекулативни већ, без икаквог преувеличавања, системски карактер…
Сумњиви резултати децембарског самита ЕУ су означили прелаз наведене организације у ново стање, при ком се управљање врши „ручно“ уместо „аутоматски“. Формирање Европског фонда финансијске стабилности, почетак разраде споразума о новим принципима деловања ЕУ у буџетско-финансијској области и све већи расколи међу земљама Европске уније по економским, спољнополитичким и осталим питањима су јасно демонстрирали неспособност за рад механизама евроинтеграције, који су уведени деведесетих година. Говорећи речима Жана Леонетија, министра за европске послове у влади Француске – „евро може да нестане и Европска унија да се сруши“, а то може да постане „катастрофа не само за Европу и Француску, већ и за цео свет“.
Када се ради о потресима које озбиљно прете глобалном катастрофом, одмах у глави ничу конспиролошке верзије. Међутим, у кризи Европске уније рука спољне завере ако се и осећа – ипак врло слабо. У сваком случају оној држави, за коју је опште прихваћено да се повезује са таквим покушајима, САД-у, криза ЕУ и евра у њиховом садашњем облику очигледно не одговара. То је јасно ставио на знање европљанима амерички министар за финансије Тимоти Гајтнер, који је позвао земље лидере – чланице ЕУ да у циљу регулисања кризе „апсорбују“ губитке, а све становнике „јединствене Европе“ да створе „ватрену завесу“ на путу даљег ширења кризе. Узимајући у обзир буџетске проблеме администрације Барака Обаме и тесне трговинске везе две обале Атлантика, не може се сумњати да је Европска унија потребна Вашингтону, и то, рекло би се – пре жива, него мртва. Наравно, постоје и други светски фактори, као што су Кина и исламски екстремизам. Међутим – да се сматра да су за британско-француско размимоилажење или за пад кредитног рејтинга земаља јужне Европе они криви – то би отприлике личило како када би за распад СССР-а окривили лично Роналда Регана, Ден-Ђао Пина или Усаму бин Ладена.
Тако да, колико год би се позивање на спољне околности допало неким европским лидерима које све чешће „збирно“ називају Меркози (Меркел + Саркози), немогућност договарања англосаксонаца или епикурејство Грка, главни непријатељ европских интеграција ипак се налази у самом њеном срцу – у Бриселу. Тачније – у оним истим институцијама „јединствене Европе“ због чијих штабова је један цео квартал Брисела стекао футуристички и безобличан изглед. Ради се о томе да су евробирократе почеле да дижу зграду „јединствене Европе“, не размишљајући претерано ко ће у њој живети. Због нечега су творци мастриксих, Лисабонских и осталих споразума себе чврсто убедили да ће у „новој Европи“ живети „нови људи“ који немају расних и националних предрасуда и који су заборавили вишевековне узајамне увреде и традиционални начин живота.
Међутим, уз први наговештај финансијске кризе постало је јасно да су грађани ЕУ разједињени су још више него што су то били 1970-их и 1980-их година, мада их нису делиле визне и новчане баријере. Како тачно подвлаче италијанске новине „Република“ Европа сада преживљава не кризу евра, већ кризу сопственог идентитета. Јер да би зграда европске државе добила потребну чврстину њеним грађевинарима је потребно постојање јединствене нације. Тако да је то испао превише велики задатак. Како тачно пише „Република“ „никада у историји Литавци и кипрани, малтијци и Словаци, Италијани и Естонци, Енглези и Аустријанци, а да се и не помињу Французи и Немци, нису живели под истим кровом и нису између себе делили хлеб насушни, мисли или дубока осећања.“ У историји Европе су постојала два лепоречива покушаја да се сагради континентална империја, али да у центру буде своја нација – Наполеонов и Хитлеров. И садашња ренесанса национализма у многим земљама Источне Европе подсећа на жилавост таквог расположења.
Исто то важи и за јединствену валуту – евро – која у буквалном смислу виси између прошлости и будућности. Земље ЕУ су се под снажним притиском из Брисела једна за другом одрицале својих валута али су, у облику централне банке и државних буџета, сачувале сопствене финансијске институције. То није могло, а да не доведе до акробација, јер су рупе у буџету једних земаља крпљене захваљујући успешнијим чланицама евро-зоне. „Тој валути-сирочету, коју је прихватило седамнаест бивших родитеља, који са злобом погледају један на другог, тешко је да према себи изазове поверење, тим пре – политички ентузијазам“ – тачно пише „Република“.[1]
Па је испало да је валута у европским државама само једна, а порески обвезници су потпуно различити, а они су истовремено и бирачи. Па су се покриле ћебетом мање успешне земље – од Шпаније и Португала до прибалтијских држава, које натурају свој идентитет, али не журе да га промене за „општеевропски“ који им се натура споља. Слична расположења су у европским земљама увек постојала али су се она сада, као реакција на принудно натурање безобличних модела, значајно повећала. Становницима конкретних земаља које имају своју јединствену националну историју и своју културу предложено је да постану „општеевропљани“ који би се потчинили одлукама и циркуларима бриселске бирократије. У различитим државама Европске Уније то наилази на различите по облику, али исте по суштини, протесте – од акција антиглобалиста у Западној Европи до демонстрација за заштиту националне и религиозне самосвести у свима познатој Грчкој. И не треба уопште да се сумња да ће се слични протести све више ширити.
Деведесетих година двадесетог века европљани су стварно изгледали много чвршће повезани. Али то се дешавало све док ЕУ није замахала решавањем глобалних задатака – да се у „јединствену Европу“ интегришу земље које не само да никада нису живеле под истим кровом, већ су и историјски припадале непријатељским лагерима. Исфорсирани пријем у Европску Унију држава Централне и Источне Европе је Европској Унији донео не нова финансијска и трговинска тржишта, већ ренесансу паланачких увреда и малограђанског расположења. И садашњи захтеви британских конзервативаца о изласку Велике Британије из ЕУ не представљају „блиставу изолацију“ у духу 19. века, већ трезвено схватање чињенице да са оваквом Европом најстарија европска демократија не може да иде истим путем. Амерички журнал „Нешнл ревју“ је то овако објаснио: „Острво Велика Британија представља и истовремено не представља дао Европе, врло пажљиво се померајући од ње када ситуација почне да се заоштрава, ужасавајући се могућности да постоји могућност да, када запаљивост достигне тачку топљења и када се прелије преко ивица, Лондон буде опет увучен. Британски председник владе Дејвид Кемерон јако добро зна стари сценарио и он категорично и јавно инсистира да Велика Британија, као и до сада, представља део Европске Уније која пуца по свим шавовима, али истовремено приватно дозвољава да то више није тако.“ Уосталом, и заједничка дијагноза, коју амерички новинари потурају Европи, не улива оптимизам. „Шизофренија – ето то је оно, што треба да се очекује од десетина култура и историјских заједница, које су утиснуте у оквир релативно малог континента, препуног масе јарких и веома поносних људи“.[2]
Постоји још једна тенденција, опасна за јединство Европске Уније, која је у 2011. години очигледно ојачала. То је стратификација те организације, њено раслојавање у више нивоа. Ти нивои нису само слабо повезани између себе, већ представљају и директне конкуренте у борби за финансијске, сировинске и остале ресурсе. Као најважније такве центре могу се издвојити француско-немачки савез на челу са већ поменутим „Меркозијем“, Скандинавију којој се тесно приближавају прибалтијске државе, Средоземноморске земље, као и Централна и Источна Европа.
Осим тога, уз Европску Унију настављају да се лепе различите спољне структуре, које је чине још растреситијом и тежом за управљање. Један од таквих блокова активно наставља да формира Пољска преко „Источног партнерства“. При том само руководство Европске Уније улива све мање наде својим „источним партнерима“ у вези са будућим чланством у ЕУ, замењујући политичке обавезе обећањима за финансијску помоћ. У завршном документу септембарског форума „Источног партнерства“се каже да је „Европска Унија издвојила значајна финансијска средства од 1,9 милијарди евра за период 2010 – 2013. год. ради даљег приближавања Источном партнерству, и то преко билатералних и регионалних програма“. Међутим, Брисел не преузима на себе никакве стварне политичке обавезе према Украјини и осталим републикама бившег СССР-а.[3]Како у Европској Унији отворено признају – преко тог програма „ЕУ и НАТО држе источне земље у заветрини“, не дозвољавајући им да исплове на отворено море – у ствари према руским обалама.[4] И како тачно каже у вези са тим немачки истраживач К.Милер, ради се, у суштини, о „европеизацији“ источноевропских друштава дубоким проницањем у њихов државни суверенитет – усвајањем програма „трансфера европског институционалног система у источноевропске земље“.[5]
Други, балкански блок је постао арена геополитичког уздизања Немачке. Што се тиче Јужне Европе, она представља један од најважнијих полигона Средоземноморског савеза под патронатом Француске и лично председника Николе Саркозија. Овде ми постајемо сведоци све већег политичког супарништва Берлина и Париза, које се пројављује, конкретно, у Либији, као и у вези са пријемом Србије у ЕУ. То супарништво може већ у 2012. години да постане највећи проблем за читаву Европу. Како иронично констатује немачки недељник „Шпигел“ – време је да Берлин себи постави тешко питање: како то он жели да „осваја нова тржишта у Русији и Азији, али да при том не заборавља на традиционалне савезнике“ – САД и највеће западноевропске земље.[6] Интересантно је да „Шпигл“ ту ситуацију назива „раздвајањем личности“. А то је – један од симптома већ помињане шизофреније…
