С обзиром на то да је до сада увек позивао на признавање „независног Косова”, а сада на поштовање Устава, морам да изразим дивљење његовом преумљењу и наду да ће га у томе следити и бројни други косовски Албанци
Другосрбијанска мантра „овога има само у Србији” је генерално лажна прича, чега је свестан свако ко је дуже од 15 дана провео на блиставом Западу и упознао се с тамошњим животом изван фондацијских семинара. Али заиста само у Србији има људи који свакодневно крше и критикују Устав своје државе, а онда се на њега позивају. Кад им одговара, наравно.
Као што нико од људи који су имали прилике да се из прве руке упознају с врлинама и манама живота на Западу не мисли да је тамо савршени рај на земљи у којем се не дешавају никакве лоше ствари и нема негативних појава, тако лицемерје домаће аутошовинистичке елите може да изненади само оне који не знају ништа о њиховом вишедеценијском раду на „цивилизовању” српског друштва, односно нашој деконтаминацији (не само културној).
Нећемо се сада поименце бавити „златном стотином” познатих, полупознатих и анонимних грађана и грађанки Републике Србије који су свој потпис ставили на „Апел за секуларну државу” иза којег стоје Прометеји „модерне Србије” што „иде у корак са својим окружењем”, маргинална опозициона странка Грађански демократски форум, чувени Хелсиншки одбор за људска права и Савез антифашиста Србије.
Задржаћемо се на тренутак само на овим „антифашистима” да бисмо схватили о каквом се ту антифашизму заправо ради. Иза ове „добровољне, недобитне, нестраначке и невладине организације” стоји Фондација за отворено друштво ноторног Џорџа Сороша, милијардера који је, како је то сам признао у интервјуу за „60 минута” Стива Крофта 20. децембра 1998. године, први новац зарадио радећи за нацисте у Мађарској на конфискацији имовине Јевреја који су потом слати у логоре смрти.
„Помагали сте у конфискацији имовине својих сународника, Јевреја, својих пријатеља и комшија”, рекао је Крофт, на шта је Сорош одговорио: „Да. То је тачно. Да”. „То звучи као искуство које би многе послало на психијатрију много, много година. Да ли је било тешко”, упитао је потом Крофт и добио одричан одговор. На питање да ли осећа кривицу, Сорош је, такође, одговорио одрично и додао да би, да није то радио он, радио неко други, а можда би се у том случају и сам нашао на другој страни. И ови „наши” антифашисти имају исти инстинкт за преживљавање, па се окрећу против свог народа да се не би „нашли на другој страни” и испуњавају све задатке које им окупатор да. За неку надницу, као и Сорош.
Вратимо се њиховом апелу. Ове мудре и честите главе, савест нашег друштва наводе да „СПЦ карактеришу бројни испади као што су додељивања одликовања диктаторима, ратним злочинцима и бизнисменима сумњивих биографија, прикривање педофилије у својим редовима, као и енормно богаћење”, те је „недопустиво да таква организација данас у Србији одређује садржаје школских програма и уџбеника”. При томе се позивају на Устав Србије, тачније члан 11 у којем се наводи: „Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна”. И додају: „Ми, долепотписани грађанке и грађани Србије захтевамо да се поштује Устав Републике Србије и принципи секуларности, како би се обезбедиле претпоставке за правну државу и њено чланство у ЕУ”. Па у складу с тим захтевају укидање веронауке, јер „СПЦ као изразито нетолерантна, грубо антидемократска и екстремно искључива не може и не сме да васпитава нашу децу”.
Позивају на принципе секуларности, а не разумеју или неће да разумеју, да секуларност не подразумева антагонизам цркве и државе, чак и у „најмодернијим” државама ЕУ, о чему сам већ писао. Сада ћу вас само подсетити да све државе ЕУ, осим Албаније, Црне Горе, Француске и Словеније, имају у државним школама веронауку. Неке, попут Аустрије, Немачке или Грчке као обавезан и конфесионалан школски предмет, а неке, попут Белгије, Шпаније или Италије, као изборни.
Али овде је много занимљивије да се на „поштовање Устава” позивају не само они који га свакодневно крше својим ставом да „треба прихватити реалност на Косову” и признати сецесију јужне српске покрајине него и они који су се борили против Устава и свакодневно га критикују. Поменимо само Динка Грухоњића, тог белог медведа српског друштва који се непрестано жали на угроженост, иако је овде био у могућности да оствари све своје снове, чак и оне изнад својих реалних капацитета, што, могло би се рећи, „има само у Србији”, а који је у време усвајања садашњег Устава у оквиру Грађанске Војводине предводио антиреферендумску кампању. Или Жарка Кораћа, чија је Социјалдемократска унија чинила исто.
Но на ову дволичност смо, као што већ рекох, одавно навикли. Она није ништа ново. Међутим, ново је, и то треба истаћи и ценити, да је у оквиру овог апела на „поштовање Устава Србије” позвао и, како је наведен међу потписницима, Фахри Муслиу, новинар, Призрен. За оне који не знају, Фахри Муслиу је (пренећу његову кратку биографију из Ал Џазире) „новинар у пензији, био је 38 година дописник из Београда за медије на албанском језику на Косову, сарадник Гласа Америке и Би-Би-Сија, а писао је за бројне медије на некадашњем српскохрватском језику (‘Борба’, ‘Наша Борба’, ‘Вјесник’, ‘Данас’..).”
Право је изненађење, а за нас „најконзервативније мрачњаке неспособне да живе у модерном свету”, „уништитеље елементарних цивилизацијских критеријума”, „опсесивно фасциниране Русијом” и „волунтаристички репресивне”, те „екстремно искључиве”, и право задовољство да у своје редове поштовалаца највишег правног акта Републике у којем се наводи да је „Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије”, примимо не само све ове потписнике него и једног грађанина Србије који је Албанац из Призрена, некадашње српске престонице у којој Срба практично више и нема. С обзиром на то да је до сада увек позивао на признавање „независног Косова”, а сада на поштовање Устава, морам да изразим дивљење његовом преумљењу и наду да ће га у томе следити и бројни други косовски Албанци.
