НАТПИС “органски производ” изнад воћа и поврћа све чешће се може видети на пијачним тезгама. Трговци њим најубедљивије правдају високе цене својих производа, које су понекад и дупло веће од оних на суседним тезгама. Реченица “То је органско, непрскано, из моје баште…”, како ствари стоје, постала је одличан рецепт за “успех”. Јер, само ретки купци знају за сертификат и налепницу, која би требало да прати органске производе.
Уз то, како кажу упућени, инспекцијске службе које би у случајевима обмане требало да реагују, имају сувише посла, односно, премало људи…
– Термин “органско” ушао је у уши и све више потрошача тражи овакве производе, уверено да купују здраву и безбедну храну – објашњава Оливера Радовановић, из “Зелене мреже Војводине”, организације која годинама уназад подржава и едукује произвођаче органске хране. – Купци, међутим, морају да знају да је управо ознака, коју произвођачи органске хране добијају када прођу кроз процес сертификације, и коју им дају овлашћене сертификационе куће, једина меродавна да потврди да је производ гајен по принципима органске производње.
Долазак до овог сертификата, додаје Радовановићева, није нимало једноставан, јер конверзија земљишта, да би се на њему гајила органска храна, траје и по неколико година. За имање од пет хектара, то може да кошта од десет до петнаест хиљада евра.
– Законска регулатива у овој области је врло солидна, односно, имамо и закон и пратеће правилнике, али проблем нам, нажалост, праве државни органи задужени за контролу – истиче Радовановићева. – Пољопривредних инспектора који би могли да санкционишу лажне органске произвођаче нема довољно, а комунални инспектори, нажалост, нису упућени да би требало да кажњавају и овакве случајеве. Уз то се систем субвенционисања за органске произвођаче мења од министра до министра, тако да произвођачи једноставно немају сигурности.
ШАНСА ЗА МАЛЕ
ОРГАНСКА производња може да буде велика шанса за мале пољопривреднике, који немају много земље, пошто су производи ове врсте у ЕУ и за 30 одсто скупљи од класичних. Код нас могу да буду и неколико пута скупљи, због мале понуде. Развој ове производње, иначе, почео је у Војводини, која је седиште неколико удружења органских пољопривредника и произвођача, а у Селенчи, недалеко од Бача, отворен је први Центар органске производње. Такође, на Пољопривредном факултету у Новом Саду почеће са радом катедра посвећена управо овој врсти производње.
Радовановићева, напомиње и како би органски произвођачи у Србији, којих нема више од 300, а међу њима је само 80 примарних произвођача, могли да туже обмањиваче.
– Нажалост, ни то није адекватно решење – каже она.
– Несавесних и жељних зараде ће без адекватне контроле увек бити, тако да, практично, купцима преостаје да сами воде рачуна о томе шта купују.
Породица Возар из Кисача једна је од првих у Србији која је почела да се бави органском производњом и тренутно на 12 хектара гаји око 30 врста разног поврћа.
– Не кажем да међу оним произвођачима без ознаке за органску производњу нема добрих и савесних, који нису имали новца за сертификацију, али то нико не може поуздано да зна – истиче Андрија Возар. – Срећом, наши производи су све траженији, па и да произведемо десет пута више, не би било проблема са продајом…
Немања Суботић, Новости
Карикатура Горана Дивца
