Насиља грчких владика, тих злогласних Фанариота, додијавала су Српском Народу у јужним крајевима већ и пре пропасти Пећске Патријаршије. А када би им народ ускратио послушност они би га проклињали и турском силом упокоравали. Због тога су читава села и крајеви наши десетинама година остајали без свештеника и богослужења; те је народ сам држао Крсну Славу своју и на развалинама храмова својих причешћивао се преломљеним крсним колачем заливеним вином. И није чудо што су у таковим приликама многи слабији Срби подали у очајање, и да избегну двоструко ропство напуштали веру отаца својих па примали Мухамедовство. Тако је на пр. због такових и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Македонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион, те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје… – Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом…

Грци, које су цариградски патријарси шиљали Србима за владике, обично нису знали српскога језика и били су махом врло лоши људи. Неки од њих бивали су пре тога епископи и митрополити у Малој Азији и Грчкој. Свима њима главна сврха беше, да што више оглобе јадни народ наш и његовом крвавом муком себе обогате. Стога је за њихово време овладала симонија и Српском као и Грчком Црквом; јер и они су за новац куповали владичанства од Турака и патријараха. Зато су они по милој вољи цепали парохије и продавали их бољим купцима, а за свештенике рукополагали и сасвим неписмене људе, па и недорасле младиће. Свештенству и народу судили су сами како су хтели: свештенике су били, везивали, затварали и окивали у гвожђа; али су обично и радије сваку казну претварали у новчану глобу. Ко би пак покушао да се опре њиховој одлуци, томе су претили страшном анатемом и бездушним турским судом. За добар новац допуштали су они и многа безакоња при склапању и развађању бракова; а црквеним и манастирским иметком располагали су као са својим личним добрима… –

Против такова дела морали су покаткад да устану и сами цариградски патријарси. Тако је на пр. 1815 патријарх Кирило VI. лишио достојанства ужичког епископа Данила утврдивши, да је: „варалица, који крчми Бога и тргује са Христом“, јер је „као опак и гладан вук растргао стадо Христово тирански и свирепо, градећи од божанских тајана средство, да се дође до новца и грешнога добитка“. Али, већ после шест година 1821., исти Цариградски Синод шаље тога тако страшно жигосаног човека и опет Србима за митрополита у Ниш…

Тада су митрополите и епископе постављали често и поједини турски обласни управници – паше и везири. Тога је истина и пре бивало, али у много мањој мери. Тако је на пр. велики везир Хуршид паша 1813. поставио за београдског митрополита свога писара, нишког свештеника Дионисија; а нешто доцније Реџеп паша поставио је за митрополита једног неваљалог грчког калуђера, сврзимантију, који је код њега у Ада-кале на Дунаву био пандур и буљукбаша…

За тих и такових Фанариота пала је српска просвета у Турској Царевини на најниже гране, па је народом још јаче овладала празноверица. – Грчке владике ишле су хотимично за тим, да би од неуког и празноверног народа што више користи могли извлачити и што лакше и дуже над њим владати. Због тога нису допуштали Србима да подижу школе своје, чак ни под крај XIX. в. И Срби у Старој Србији и Маћедонији имали су да издрже тешку борбу, док су успели да им се допусти подизати школе. Међутим, у свима већим местима где је било Грка отваране су грчке школе; а у Скопљу, Охриду, Јањини и Солуну отворене су биле и више грчке школе, у које су одлазили и по неки Срби. Иначе су Срби и даље учили се само по својим манастирима и код својих угледнијих парохијских свештеника; а тек по који ђак одлазио би у Сремске Карловце на науку.

Још су Фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога су у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко ; а владике су и по другим крајевима служиле само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали.[1] А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крснога Имена и српских светитеља…

Но поред свега тога међу претцима нашим нису они ни близу онолико могли успети колико међу Бугарима и Румунима, где су готово све више народне слојеве одродили и погрчили били. – Код нас су успели само толико, да упоредо са словенским богослужењем уведу и грчко по неким већим градовима, у којима је било јаких грчких и цинцарских колонија… За такову отпорност нашу према Грцима стекли су многе заслуге и опет стари манастири наши, те припрости калуђери и свештеници, који често ни читати нису знали, али многи међу њима, поред свих рђавих примера грчких владика, искрено су побожни били и увек спремни беху да и живот свој жртвују за веру и добро народа свога. Они су нам дакле, и у тим тешким временима фанариотскога ропства, сачували Српство и Православље… Срећа је још уз то, да је само један део народа нашег дуго чамио у томе ропству, – Црна Гора није га ни осетила, а Србија га се већ почетком XIX. в. опростила; Босна и Херцеговина решише се Грка пред крај XIX. в., а Стара Србија и Маћедонија тек у наше дане, после славне косовске освете 1912.

НАПОМЕНА:

Шта више већ у XVII. в. спалили су Грци на Св. Гори руске штампане књиге, које су биле исправније од њихових; те у мало да нису с њима жива спалили и једног Србина, старца Дамаскина, који се очајно бранио и није хтео да им изда један стари српски рукопис, који се с руским књигама тачно слагао.
Аутор: Радослав М. Грујић

Радослав М. Грујић

Светосавље.орг