Феђа Димовић: Власт је једна криминална банда која ће да прода и последњег Србина зарад свог џепа (видео)

Ђорђе Вукадиновић: Добро вече, Срећна Нова година, Срећан божић – Христос се роди.

Драго ми је што се видимо и у овој години, а надам се да ћемо се још дуго гледати. Одмах да вам се захвалим на бројним предлозима и сугестијама у вези са тим кога треба звати у емисију. Све су то били занимљиви предлози и занимљиви саговорници који имају шта да кажу.

Мој вечерашњи гост је неко, како се то каже, неко кога не треба посебно представљати. Никог не треба посебно представљати, овде долазе сви они које знате, али овог госта мало је теже представити. Има више улога, више живота, паралелних каријера, ако могу тако рећи. Музичар, адвокат, интелектуалац, јавна личност, патриота. Све то помало и све то много – Феђа Димовић, фронтмен „Београдског синдиката“. Пеђа добро вече.

Феђа Димовић: Добро вече.

Ђорђе Вукадиновић: Јесам ли нешто прескочио у овом набрајању?

Феђа Димовић: Нисте ништа прескочили. У принципу, не знам да ли има неког осим Вулина који има тако тих „више лица“ као ја. Мало бих вас исправио, нисам фронтмен „синдиката“, пошто ми немамо те титуле, него ето, само сам један од чланова и оснивача.

Ђорђе Вукадиновић: Али сте медијски најистуренији.

Феђа Димовић: Ја сам ето стицајем околности највише медијски истурен. Бошко, Оги и ја највише стижемо по медијима. Има и пар њих који уопште не желе да се да се појављују на телевизији, нити у било којој врсти неког јавног наступа, осим онога што је везано за сам концерт.

Ђорђе Вукадиновић: Ви сте колективно руководство?

Феђа Димовић: То је код нас, како бих рекао, једна „разуларена банда“. Али, ствари се спонтано дешавају и ми то некако у ходу решавамо између свих тих наших различитих „улога“ које имамо у животу и тражења неког простора да се и овим бавимо. То некада делује помало и стихијски. Па, ето на мени је тај део да понекад комуницирам са јавношћу, у оној мери колико јавност жели да комуницира са нама, а то је доста мало.

Ђорђе Вукадиновић: Постоји велико интересовање у јавности за вас, али у медијима баш и не. То није само случај са вама и то говори о једној шизофреној ситуацији када је реч о нашој јавности, где се јавност заправо спинује преко контролисаних медија. Било како било, ево једно питање које није много важно, али је занимљиво, јер одговор вероватно не знају ни они који нас гледају. Колико вас заправо има? Дакле, колико „Београдски синдика“ заправо има чланова?

Феђа Димовић: Нас је десеторица. Ево сад кад сам бројао, мислим да сам добро избројао. Од десет до стопедесет.

Ђорђе Вукадиновић: Нашао сам неки списак где пише да вас има једанаест?

Феђа Димовић: Ако је једанаест, онда је једанаест. Нико од тих људи који су ту наведени није отписан, пошто то није Савез комуниста, нити ова нова комунистичка партија – Српска напредна странка, па да ви имате неку партијску књижицу да се уписујете у „синдикат“, или да се из њега исписујете. Него, једноставно, ту ко жели да буде активан – толико је активан.

Ђорђе Вукадиновић: Како бисте објаснили, рецимо, неком странцу у пар реченица шта је „Београдски синдикат“

Феђа Димовић: Тешко да бих могао му објаснити, пренети то, зато што је то пре свега једна екипа другара, другова и пријатеља.

Ми смо пре свега једно друштво људе који се међусобно друже и који у том свом другарству повремено избацују неку музику, имају неке одређене концерте. Значи то би нешто било као неко „креативно дружење“,  а све остало што иде уз то и тај неки друштвени ангажман је, како вам да кажем, тешко ми је да сад кажем да смо ми само музичка група. Очигледно је да нисмо само музичка група. Дефинитивно нисмо политички покрет, јер не наступамо на тај начин у јавности. Ми смо, ето, све по мало. Каква је ова шизофрена ситуација у Србији, тако нас је и „обликовала“.

Право да вам кажем, јесте негде феномен. Ја не знам да ли још негде на некој тачки земаљске кугле постоји „ето тако нека многољудна екипа“ која се бави музиком, а која од те музике не живи,  не зарађује ништа, која прави тако ту неку друштвено- политички ангажовану музику и која је опет на тај начин и маргинализована, односно обележена од стране свих власти које су до сада били.

Ђорђе Вукадиновић: Сад сте ми „потрошили“ једно три тешка питања. Од чега живи „Београдски синдикат“?

Феђа Димовић: Живимо од својих послова.  Од своје своје. Ја конкретно живим од моје струке, моја струка је адвокатура. Сви остали другари имају своја запослења и од тога хране своје породице. Као и увек, треба неке ствари сто пута поменути. Пошто се стално шири лаж о нама да смо ми неки добро ухлебљени ортаци у систему који су се увалили по јавним предузећима и тако даље значи. Ми смо сви у приватном сектору, оно што се каже „самозапослени“ људи.

Ђорђе Вукадиновић: Од ове музике коју правите, дакле,  не живите?

Феђа Димовић: Не живимо. Значи нема поделе хонорара, то једноставно не постоји.

То једноставно од почетка није тако замишљен тај концепт. Да смо ми сад неки људи који ће од тога живети и због тога је то тако како јесте. Имамо неке концерте које некада фино наплатимо, али ни тада се те паре нешто не деле. Ево сад, имали смо концерт у Будви, па да смо изделили неке паре пред Нову годину, а сваком би добро дошло да плати неке рачуне,  купи деци неке поклоне итд. То остаје на неком заједничком конту и те ће паре бити уложене за неки заједнички циљ. То је сад један део приче који нешто посебно не не волим да причам овако у медијима, да не би личили на ове народне певаче и певаљке.

Некад иде на хуманитарне потребе, а некад једноставно купимо неку опрему. Сад смо скоро нешто поново опремили тај наш мали студио.

(…)

Ђорђе Вукадиновић: Вас практично од почетка прате контроверзе. Што наравно не мора ништа лоше значи. Како се каже „за добрим коњем се прашина диже“,  али ви сте онда много добар коњ, или има јако много прашине. Би сте можда најпознатији у јавности кроз нападе којима сте изложени. Са једне стране имате верну публику, а са друге имате једну хистеричну реакцију на све што мирише на „Б“ од „Београдског синдиката“ и одмах вам се лепе неке етикете „националисти“, „десничари“, „фашисти“ са малим или великим „ш“ итд. (…) Одакле толики одијум и толика контроверза уз нешто, што је ипак, једна занимљива музичка група?

Феђа Димовић: Мање или више, мислим да је то слика и прилика на нашег друштва. Тако се реагује на те неке појаве као што је „Београдски синдикат“, који директно прича о неким темама. Мени је драго и то је можда нека највећа вредност, да успемо да покренемо неку дебату у нашем друштву.  Мислим да смо овом песмом „Догодине у Призрену“ вратили уопште Косово и Метохију као неку, у нашој јавности максимално спиновану и утишавану, причу и да се о томе опет прича. Поготово међу младим светом. Увек ће то тако бити.

Престао сам и да реагујем на те неке нападе на нас. Рекао сам „ Не, ја не радим у јавном предузећу, самозапослен сам човек као и мој пријатељ“. Могу то и стопедесет пута да кажем, опет ће неко да се накачи и да каже „јесте ево га овај што ради…“. Значи једноставно,  они који неће да чују – они неће да чују.

(…)

Поготово је тешко прича кад вас неко оптужи на правди бога за неонацизам. Па, ставе вас у неку групу неких скинхедса који стварно имају неке дискутабилне текстове и онда ставе неку песму Београдског Синдиката „БС Армија“ која је једна песма о слободи. А онда видите да је то урађено у једном студију под покровитељством Фонда за отворено друштво. То су непријатне ствари, али и доказ да „гађамо у средину“. Најгоре је оно “кад не смрди, нит’мирише”.

Ђорђе Вукадиновић: Мислим да нема контроверзнијег музичког покрета пројекта у том неком политичком смислу у Србији после 2000 године. Да ли је то добро или лоше не знам. Да ли је то добро за вас?

Феђа Димовић: Нажалост. Ви сад кад погледате те неке познате и рок музичаре (част неким изузецима), и кад слушате неке њихове интервјуе, то је све неко празнословље.

То је све нешто „неке добре вибрације“ „нешто љубав“, „ми ширимо љубав“ а имате пуне  улице Београда незадовољних људи. Е сад, јесте ли ви део те приче или нисте? Да ли ви увесељавате људе по трговима, или сте ипак људи чије се песме пуштају на протестима?

Не могу сада бити мимо мог народа и да не поделим оно што је његова судбина. Него да у оквиру те неке „успаванке“ причам о „добрим вибрацијама“.

Ђорђе Вукадиновић: Тешко да ће неко да вас ангажује да певате на тргу за Нову годину.

Феђа Димовић: Па, неће. Што је апсурд, ми смо сада пожељнији у неким деловима Црне Горе где је опозиција или чак није ни опозиција него нека мешана и подељена власт. У Србији само стижу дојаве да смо ми једноставно „Персона нон грата“. Да ли су то оне прославе спортиста, а нема који спортисти нас нису звали да дођемо и учествујемо, или ове сад неке новогодишње прославе. Искрено да кажем, ово што су биле ове прославе у Београду са овим срамотним цифрама мене би било срамота да уопште будем део тога. (…)

Зато ми је баш значајно ово што се десило у Подгорици и што је пуна крипта младих људи онако из душе певала те песме. Не само песму „Београдског Синдиката“ него и неке друге песме које је певала Даница Црногорчевић о Косову. Тако да та прича да су млади заборавили Косово и Метохију потпуно је погрешна.

(…)

Ђорђе Вукадиновић: Предлажем да погледамо овај последњи спот „Догодине у Призрену“,  неконтроверзни, али који је изазвао контроверзе, чак и неки покушај забране тог спота на Јутјубу.

Феђа Димовић: Мени је када поново погледам спот, тешко гледати ове сцене. Поготово народ који силази са камиона, ова деца и окупаторска војска. У том једном кадру се види та сва мука. Камиони који одводе наш народ(…)

Упаковани,  вероватно су све што су могли да понесу, понели  у неким колима, камионима и Албанци који се скупили са стране да их каменују, пљују и све под будним оком међународне заједнице. То оставља тај опор укус у устима. Али се надам, као што каже та песма, да ћемо се вратити. Колико год да буде требало времена да прође. Ето, Јевреји колико дуго су чекали, па су се вратили.

Ђорђе Вукадиновић: Иако ништа није спорно,заједан део публикенајиритантнијидеобила је та порука „Догодине у Призрену“. Што је само парафраза старог јеврејског поздрава „догодине у Јерусалиму“

Феђа Димовић: Да. Они су тај поздрав чак и у молитву убацили.

Ђорђе Вукадиновић: У молитвама више од две хиљаде година су се поздрављали тим поздравом „догодине у Јерусалиму“. Да ли је неко можда забринут да би овај поздрав, односно порука „Догодине у Призрену“, ако би била довољно пута слушана, то можда могло резултирати да се Србија врати у Призрен. Да ли је то можда разлог негативних реакција и покушаја цензуре?

Феђа Димовић: Одмахда вам кажем не видим ништа спорно да се Срби једног дана врате у Призрен, одакле су протерани.  Шта је лоше у томе да се човек врати својој кући. И да поново сазида кућу тамо где су његови дедови живели. Која је спаљена и тако даље. Ко има има право да му то ускрати?

Као што сам већ рекао нека људи погледају мало те снимке. Како изгледа и како су Срби напустили Призрен, па нека онда нешто причају. Наравно кад некоме покажете ове снимке, ови снимци, а не спот, а не „синдикат“ су истина.

Против истине не можете ништа да кажете. Је ли су нам палили цркве? Јесу. Јел’ су нам окупирали земљу? Јесу. Јел’ су нас протерали? Јесу. Јел’ су нас убијали ? Јесу. Јел’ то било годинама. Јесте. И шта ту није тачно?

Сад долазимо у ону ситуацију,  ако кажемо да је то истина,  та истина се не уклапа у ону њихову „пројекцију истине“.

(…)

Ђорђе Вукадиновић: Господине Димовићу, јел’ гласате, да ли излазите на изборе?

Феђа Димовић: Увек излазим на изборе.

Ђорђе Вукадиновић: Значи, нисте били бели листић?

Феђа Димовић: Нисам никада. Ја сам увек за оно, како кажу „запуши нос и гласај за мање зло“ и за неки демократски принцип смењивости власти. Најбоља је власт она која је  смењива.

Ђорђе Вукадиновић: У том светлу, шта мислите о овој власти?

Феђа Димовић: Мислим да је ова власт дошла у позицију, ако се не реагује на време, да ће бити тешко смењива и да можемо да имамо новог Ђукановића у Србији. Ја се надам да ми то нећемо дозволити.

Како да кажем и сада у вези ових протеста, долазе људи и питају шта ја мислим. И ја сам потпуно збуњен човек. Човек сам који је био у многим неким протестима, па ми је после било криво што сам био на њима.

(…)

Излазим на протесте због Косова. На првом месту због Косова. Зато што мислим да је ова власт, која води закулисне преговоре о продаји Косова, или подели Косова (што је опет нека варијанта продаје), то води потпуно одвојено од народа, од цркве и скупштине која би требала да буде народна. То је недопустиво. Са  друге стране, што су приватизовали државу. Направи су једну мафијашку творевину.

Ја се не бих сложио са неким много јаким речим да је то фашизам. То није фашизам. Ту нема никакве идеологије. То је једна класично организована криминална банда, а која ради за свој џеп. И која ће зарад тог свог џепа да прода и последњег Србина.

Ђорђе Вукадиновић: Доста тешке речи. Није фашизам, али јесте криминал и мафија.

Феђа Димовић: Не зна се шта је горе. Те две ствари су неспојиве. Не знам да ли знате да једино за време фашизма у Италији – мафија није постојала. Односно била је сведена, јер те две организације потиру једна другу(…)

Ако смо већ отворили ту тему протеста, чисто да се вратим на ту тему. Долазе ми пријатељи па ме питају „да излазимо, је ли ово права прича или ће опет да нас продају“. Ја свима кажем само једну ствар. Ако имаш неки разлог, нешто што ти смета – ти изађи. Ако ти је све у реду – ти остани код куће па процени.

(…)

Ђорђе Вукадиновић: Ви сте један од малобројних који је протестовао званично против Бриселског споразума, који је тада када је потписан учествовао у некој акцији и сматрао га актом велеиздаје.

Феђа Димовић: Тако је.

Ђорђе Вукадиновић: Тада јето прошло мирно у јавности и медијима, готово без „таласања“.

Феђа Димовић: Поготово са оном срамотном одлуком Уставног суда, који је фактички који „опрао руке“ и рекао да то није није његова надлежност итд.

Они су све учинили дао обезвреде „Косово је срце Србије“,  Ко је стварно био на Косову, молио се у тим нашим светињама и ко нешто уопште зна о историји Србије нашој историји духовности, схвата да Србије нема без Косова.

Ми сад као покушавамо нешто да решимо неком ампутацијом, али постоји ситуација, да када ви нешто ампутирате онда цео организам изумре.  Значи да дође до једног масовног искрварења, које не може да се заустави. Потпуно је ван памети са том причом коју нам сервирају „сеци, дај да то завршимо“ па да наставимо даље „биће нормално пут у Европу, неки мед и млеко“.

То је само почетак. То је као кад ти дође мафија, па кад крене да те рекетира и каже „јел‘ си дао Косово. Добро. Ниси се много борио дај сад сад Рашку, дај сад Војводину“. Ти си обележен као неко ко апсолутно нема никакву црвену линију. И ако се тако представљаш у међународној заједници по систему „ми нећемо ништа да бранимо“, они  ће ти доћи и узеће ти све.

(…)

Ђорђе Вукадиновић: Ви се изјашњаватекао патриота, десничар националиста итд. Како тумачите чињеницу да већина људи који се слично изјашњавају, да гласају за Александра Вучића и власт која ради све ово о чему причате?

Феђа Димовић: Па не знам. Има ту сигурно доста часних људи. Људи које је успео да заведе неком причом и које тек чека један хладан туш кад буду видели. Они ће га вероватно и срушити.

Ђорђе Вукадиновић: Који су то они?

Феђа Димовић: То његово преварено гласачко тело.

Ђорђе Вукадиновић: Нисам сигуран у то. Ја мислим да он њих „препарира“  и „зомбира“ у великој мери.

Феђа Димовић: Како да вам кажем, колико год народ био и безвољан и осиромашен, Срби нису глуп народ. Срби могу да трпе, трпе, трпе, али кад прекипи и кад буде било све потпуно јасно. Разумете ме, ви сада држите све медије и можете да кажете кад је дан – да је ноћ – и то ће проћи.

Ђорђе Вукадиновић: Можете и од више десетина хиљада људи да кажете да има хиљаду и по.

Феђа Димовић: Тако је, али и докле то? Живимо у 21 веку,  неко је дигао дрон и снимио је протест. То иде, то се дели. Кренуће од оне приче „какви су ови Београђани не смеју се побуне“, па ће неко да погледа, види и каже„чекај бре човече“. Неки моји пријатељи из Црне Горе кажу „свака част људима у Србији, у Србији су се дигли“.

Ђорђе Вукадиновић: Мислите да је ипак могуће сруштити ову власт на изборима, ван избора…?

Феђа Димовић: Tо су сад две етапе. Једна је ствар да се овима мало заљуља, јер су много постали бахати. Као критичар свих могућих власти, могу да кажем да се не сећам да је икада било ово што је било у Лучанима. Ишли су ти аутомобили без таблица, пајсер бригаде које су претиле људима и терали их да гласају. Полиција која је на страни власти била потпуно укључена у изборни процес и хапсила опозицију.

Ја се не сећам да је тога било раније. Увек су се делили Смедеревци, кожне јакне и партијско запошљавање – то није ништа ново. Али је било више по систему „ако хоћеш нешто да добијеш, онда мораш нешто и да даш“. Није било оваквог бруталног застрашивања(…)

Мислим да је ово тај вид тог примитивизма и те бруталности. Шта је кључна ствар. Они са таквом силом и са таквом снагом, они су једноставно, као и сваки тај неки покварени мозак који мисли да је недодирљив. Чак и у неком тренутку, пошто је окружен овим полтронима који му само говоре „да је диван“, „најбољи“, „најпаметнији“, он мисли да га вероватно сви и воле. А онда, види неку количину људи који су се побунили. То мало креће да љуља тај кавез.

(…)

НСПМ