Никола Турајлић
Обзиром да ме је, поводом промоције Фиата 500Л, Председник Тадић предухитрио изјавом датом на сајму аутомобила у Женеви, да се „на неки начин враћамо не само Фићи, већ и пројекту Југо Америка“, преостаје ми само да образложим сву њену мудрост и визионарско значење.
Треба поћи од генезе пројекта Фиат Србија, који је угледао светло дана као један од главних досмалијских предизборних „адута“ на државним изборима одржаним у 2008 години. У мојим текстовима (објављеним у НСПМ односно Видовдану) овај пројект окарактерисао сам као обману односно промашај века, да бих сада, по стицању свих битних информација исти „прекрстио“ као катасрофу миленија.
Цели пројект се „родио и растао“ у условима хиперпродукције аутомобила и амбијенту глобалне финансијске кризе и СЕК-е, те настојању италијанске владе да спречи дислокацију производње из Италије, као и досманлијејске власти да по сваку цену одржи бар једно изборно обећање. Како би вук био сит, а овце целе, Фиат је, уз извесну сугласност талијанске владе, одиграо више него перфидну игру, тј. омогућио Србљима да добију такву фабрику аутомобила, која неће конкурисати његовим аутима на светском тржишту.
То је остварено тако што је из неке архивске полице извучен одбачени пројект „продуженог“ „Фиће“ и понуђен досманлијама, који су га оберучке прихватили, иако би сваком разумном и иоле информованом човеку требало бити јасно да је исти модел без икакове шансе, поготово што је прескуп (према калкулативној цени).
Како нитко на свету није био спреман уложити ни цента у сувишну аутомобилку, то је решење за финансирање нађено у предаји дела косметске тапије за кредит ЕИБ Фиату Србија, ради градње и технолошке опреме творнице, са саморазумљивом гаранцијом Србије. Но да не дуљим прелазим на аргументе који говоре о извесном неуспеху целог пројекта, пре свега из аспекта могућности позиционирања на главним тржиштима и то Србије, Италије, УСА и ЕУ.
При оцени тржишног потенцијала треба имати у виду да се ради о, преко воље италијанске стране, новосклепаном моделу који има, као сваки нови модел, одређене техничке грешке, да нема „провокативни“ назив, да је прескуп за своју категорију, без довољно снаге (нигде се не говори о повећаној кубикажи), као и да има „сиротињски имиџ“.
Фићо је одувек на просторима еx-Југославије односно Србије имао „статус“ сиротињског аута, а његова продужена „задњица“ неће овај дојам променити. Када се има у виду да ће Фиат 500 Л бити дупло скупљи од непродајног Пунта (са отклоњеним свим техничким грешкама), више сам него знатижељан колико ће, осим Млађе Распућина и његовог клона Ћирића, бити мудрих Србаља који ће га купити.
Код Италијана је још више развијена свест о „петстовки“ као сиротињском ауту, а како ће бити и скупљи од других аута његове категорије, неуспех на тржишту је гарантован. Како Фиат мора у УСА формирати нову дистрибуторску мрежу за „кратке“ и „дуге“ петстовке, јер Крајзлерови дистрибутори се неће срамотити са овим (за америчко тржиште) отпадом, не треба бити премудар и прихватити председниково пророчанство да ће се поновити историја.
Како је матична фирма имала, због пада продаје,у прошлој години губитак од 500 милиона еура, не бих се баш кладио да ће иста по сваку цену преферисати продају српског „бастарда“ у свој дистрибучној мрежи било где у свету, а поготово не у ЕУ, у којој Фиатови аути немају богови какву позицију. Све наведено указује на то да се пројект Фиат Србија налази пред готовом пропасти, а индикатор за ово је Пунто, око којега се тресла гора (и државне дотације) а родио „ниш“.
Верујем да ће нова влада имати нову шансу да поврати у своје руке приватизовану фабрику за симболичне паре (овај пут за један еуро), са сума сумарум минусом целог пројекта од око две милијарде еура, што је за Србију багатела (упоређено са свим осталим штетама које су јој причиниле постоктобарске реформеске власти).
Дозволит ћу си оценити досадашњу реакцију Србаља свих „профила“ на даљу катастрофу у новом миленијуму.
Паралела коју је повукао Председник Тадић измеђ у Фиата 500Л и „успеха“ Југо Америке, само потврђује мишљење писца овог текста, да исти није уопште нормалан и одговоран за своје чине и да стога не требају никога чудити његове речи и дела. Досманлијски хор пева алелују, а за очекивати је да ће досманлије овај свој „успех“ експлоатисати као изборну „песницу“ којом ће покушати „нокаутирати“ опозицију. 
Српски организовани и неорганизовани патриоти прикривено завиде досманлијама на овом „успеху и изборном адуту“, на једној страни и осећају извесно задовољство због српског напретка, на другој страни. Саморазумљиво је да корисни патриоти неће искористити „шансе“ које им пружа УС Стеел и Фиат у изборној кампањи, јер су познати по томе да не знају нити разумију, а поготово не умију.
Споменут ћу и чињеницу да Бугари „весело“ склапају кинеска јефтина аута, док су српске власти одбиле са гнушањем Кинезе (на свеопште задовољство Србаља). Обични људи примају рођење „бастарда“ са добрим осећајем да се у Србијици ипак нешто „позитивно“ догађа.
Све ово изазива код писца текста асоцијацију на босанску невесту која се обратила свекрви (за сваку прилику приличним) речима: Машала нано, умро бабо!
Видовдан
