Философија симетрије

Свест Београда која је синтетички, у оквру Југославије, уједначила одговорност и допринос Срба и Хрвата у Другом светском рату, очекивала је да ће, после онолике хајке на генерала Ратка Младића и председника Радована Караџића, трибунал у Хагу сигурно осудити барем човека с криминалним досјеом пса ратова, команданта етничког чишћења Републике Српске Крајине. Та свест, која видом Домановићевог вође води Србију у Брисел, сада је бесна због идиотске пресуде, али и даље сматра да је место Србије у ЕУ. Какав мазохизам!

Ослобађајућа пресуда двојици проусташких злочинаца, није само срамота за УН и Србију. То је документ – лакмус, сведочанство киселости српске политчке средине, са могићим изузетком Вука Јеремића.

Јер, реакције главних протагониста у Београду биле су појединачне, спонтане и безнадежно стерилне. Немоћне изјаве, биле су једини одговор Србије на савршено организовану акцију политичког спасавања двојице ратних злочинаца и брисање хрватске одговорности за дешавања на просторима бивше Југославије.

Српска политичка вођства, очигледно, нису имала појма шта се дешава у Вашингтону и Бриселу. Да Хрватска неће седети скрштених руку, видело се када је изречена пресуда Првостепеног већа, по којој би двојица злочинаца требало да оду на дебелу робију, а „Олуја“, пројекат САД, ЕУ и Француске, НАТО и Хрватске, у историјско друштво Аушвица, Јасеновца и Коритске јаме.

Док је Србија кратковидо покушавала да се дистанцира од генерала Ратка Младића, председника Радована Караџића, па и господина Војислава Шешеља, а пре њих и од председника Слободана Милошевића, Хрватска је играла потпуно другачије. Уложила је милионе евра у одбрану оптужених, потегла је све политичке, историјске и црквене везе да их спасе, нарочито у случајевима који је компромитују као државу.

Подсетимо, још у жалбеном процесу правни тим Младена Маркача, који је тада осуђен на 18 година затвора, ојачан је у ходу адвокатом из Лондона Џоном Џонсом и немачким професором права Каијем Амбосом. Тиму Анте Готовине, који су чинили Лука Мишетић, Пајам Акаван и Грегори Кихо, прикључио се, без двоумљења у Загребу и буџетских ограничења, Швајцарац Женаел Метро.

На крају, врло темељна и аргументована првостепена пресуда, чија је само правна анализа обухватала око 1.300 станица, пала је пред штурим пасусом евроатлантском силом наметнуте „судске“ већине.

За то време, док је Хрватска неуморно радила, Србија је рајетински опуштено делила проевропске лекције о томе да трибунал у Хагу ипак није антисрпски, да је, ето, првостепено осудио хрватске генерале и да сви имамо заједничку, равноправну европску будућност и врло извесно, синхронизовано повлачење тужби прем Међународним судом правде у Хагу.

Показало се да није тако. Очигледно постојање удруженог злочиначког подухвата у Хрватској заташкано је пресудом, зато што су у њему учествовали САД, ЕУ и НАТО. Више релевантних извора, наиме, тврди да је напад на РСК планирала ЦИА у бази „Шепурине“.

Према писању хрватског Јутарњег иста, са Антом Готовином напад на РСК планирао је лично Џорџ Танет, бивши шеф ЦИА. Новинар Њузвика, Рој Гутман још 2001. године писао је о умешаности ЦИА у планирање, организовање и извођење „Олује“. Осим тога, ангажман пензионисаних америчких генерала, због којих су Крајишници тужили САД суду у Чикагу, општепозната је ствар.

Изетбеговић и Туђман потписали су Сплитски споразум 16. јула 1995. године, а дан касније Американци су успоставили базу Шепуринама код Задра. Авиони америчке војске одмах почињу с испорукама оружја у великим контејнерима. База је у функцији била већ 20. јула, пише Јутарњи лист.

Следећих неколико месеци у Шепуринама је стално боравило и радило десет до дванаест америчких, и исто толико хрватских официра. Готовина је у веома кратком року морао проширити постојећу писту. Истовремено је знатно појачао чување војне базе.

Проблем је што је политички врх Србије за све ово знао и није ништа учинио да та непријатна чињеница буде озваничена. Шта више, Београд је незванични кандидат за члана ЕУ и НАТО. Декларација о војној независности у Србији постоји, али постоји и низ споразума са НАТО пактом, од којих неки предвиђају и улазак НАТО трупа у Србију без примене српских закона.

Свест Београда која је синтетички, у оквиру Југославије, уједначила одговорност и допринос Срба и Хрвата у Другом светском рату, очекивала је да ће, после онолике хајке на генерала Ратка Младића и председника Радована Караџића, трибунал у Хагу сигурно осудити барем човека с криминалним досјеом пса ратова, команданта етничког чишћења Републике Српске Крајине.

Та свест, која видом Домановићевог вође води Србију у Брисел, сада је бесна због идиотске пресуде, али и даље сматра да је место Србије у ЕУ. Какав мазохизам! Не верујете? Ево примера преимућства те свести, чак и над националним бесом због неправедне пресуде трибунала у Хагу.

У уторак, 20. новембра, тачно у 11 часова и 47 минута, дакле у јеку коментара ослобођења двојице злочинаца, четири најчитанија чланка на сајту дневних новина Блиц били су текст о хапшењу ватерполисте који је покосио групу пешака у Крагујевцу, текст о глумици која је снимила 700 порно филмова и добила посао у некој западној цркви, вест о тетоважи Кејт Мос, наводно вредној милион евра и прилог о девојци која је спавала 64 дана без прекида.

Који ли ће чланци бити најчитанији, када за коју недељу трибунал у Хагу ослободи и Рамуша Харадинаја? До тада је остало мало времена, а мало је времена и да неко у Србији коначно схвати да симетрије у српску корист неће бити, све и да Срби признају да су 1990. године хтели да се отцепе од Југославије и да су својеручно клали у Јасеновцу, у шта ће ускоро свеједно морати да поверују, ако већ буду инсистирали на постојању Јасеновца.

Глас Русије