Према резултатима међународних истраживања, из Србије годишње одлази скоро три милијарде евра зарађених организованим криминалом и корупцијом. Истовремено, Србија само у овом месецу мора да се задужи за скоро пола милијарди евра, како би избегла неминовни банкрот. Укупно задуживање ове године не може да буде испод три милијарде евра, али тај новац неће отићи за преко потребне инвестиције, већ у пуњење џепова оних на власти.

Према мишљену стручњака, већ сада је предвидљив минус у овогодишњем буџету од око три милијарде евра, што износи око трећине буџетских средстава. Да би се попунила та рупа биће потребно узимање нових кредита, али где их наћи и под којим условима.

Последње велико задуживање настало је крајем новембра прошле године када су продате државне обвезнице укупне вредности од милијарду долара, уз изузетно високу каматну стопу од 6,125 одсто. Рок отплате тих хартија од вредности је 2018. година.

Већ у фебруару ове године планирано је даље задуживање кроз продају обвезница. Управа за јавни дуг планира за фебруар аукције државних хартија од вредности у динарима у износу од 46 милијарди и хартија деноминованих у еврима од 50 милиона евра, што заједно износи 450 милиона евра. То је само у једном од предстојећих 11 месеци.

За 4. фебруар заказана је аукција петогодишњих државних обвезница са годишњим купоном од 10 одсто у износу од 10 милијарди динара, а два дана касније аукција тромесечних државних записа вредна три милијарде динара. За 11. фебруар планирана је аукција двогодишњих амортизационих обвезница са варијабилним купоном, при чему је годишњи купон једнак референтној каматној стопи, увећаној за фиксну маржу, у износу од 10 милијарди динара.

Недељу дана касније заказана је аукција педесеттронедељних државних записа у износу од 10 милијарди динара, а 25. фебруара аукција трогодишњих обвезница, са годишњим купоном од 10 одсто, у истом износу.

За 27. фебруар је планирана аукција шестомесечних државних записа у износу од три милијарде динара. За 19. фебруар заказана је аукција трогодишњих државних обвезница са годишњом купонском стопом од 4,5 одсто у износу од 50 милиона евра.

Овако пројектоване камате су веома оптимистичне, готово неоствариве, будући да је у новембру прошле године досегнут ниво од преко шест одсто, а да је у међувремену агенција Фич Рејтингс донела одлуку да снизи кредитни рејтинг Србије на Б+ са стабилним изгледима, са досадашњег ББ- са негативним изгледима. Снижавање рејтинга једне земље обавезно са собом повлачи раст каматних стопа за позајмице тој земљи, тако да је за очекивати да обвезнице у овој години, са мањим изузецима, досегну интерес од 7 одсто.

Као кључне разлоге за своју одлуку, Фич Рејтингс наводи раст дефицита у 2014. години по основу претходно преузетих обавеза, као и опште стање јавног дуга у односу на висину бруто домаћег производа, али и изостанак спровођења претходно најављиваних структурних реформи у претходним годинама.

Уз пад рејтинга српску привреду оптерећује и свеопшти пад, готово изостанак инвестиција. Пошто су домаће фирме листом остале без сопствених средстава, једина могућност за инвестирање било би узимање кредита. Од средине прошле године, међутим, приметан је осетан пад кредитног задуживања привреде и то не зато што банке немају пара или дају неповољне услове, већ зато што предузећа немају начина да узете кредите плодоносно инвестирају. Другим речима: у Србији је стала свака привредна активност.

Иако Лазар Крстић, министар финансија са дипломом БК Универзитета и приучени стручњак за финансије, заустављање даље задужености становништва и привреде сматра добром вешћу, то је у суштини катастрофално лоша вест.

Истина је да је у току 2013. дошло само до незнатног пораста просечне задужености становништва са 814 евра у 2012. на 836 евра по глави становника. Укупна задуженост грађана и привреде Србије по банкарским кредитима смањена је у прошлој години за 5,1 одсто, на 2.140 милијарди динара. Структура узетих кредита, међутим, показује да ово никако не може да буде добра вест.

Све врсте кредита грађана имале су пад у прошлој години, осим готовинских кредита који су порасли за 14,4 одсто, и пољопривредних кредита код којих је раст био 10 одсто. Највећи пад забележен је код потрошачких кредита – 18,3 одсто. Готовински кредити и одлазак у дозвољени минус на кредитним картицама најскупљи су облици задуживања, али истовремено и најприступачнији, јер не захтевају никакве посебне гаранције.

Грађани Србије се, дакле, задужују да би могли да преживе, а не да би куповали трајнија добра. Пад куповне моћи грађана истовремено српској привреди одузима наду у брзи бољитак, јер чему производити робу коју нема ко да купи?

Без производње и продаје добара привреда не може да оствари приходе, па нема одакле ни да плаћа раднике. По незваничним подацима министарства привреде који су недавно процурели у јавност, сваког дана у просеку радници педесетак српских предузећа обустављају рад због неисплаћених плата и доприноса. На годишњем нивоу је то преко 17.000 фирми, односно много више него што их има унетих у регистар Агенције за привредне регистре!?

Док је комплетна привреда у штрајку јер радници не примају плату, на тржишту нема довољно пара за обрт, предузећа мање зарађују, па имају мање пара за плате радницима, који затим немају довољно пара за куповину, па је на тржишту мање обртног новца… Зачарани круг из кога понети па упуштени студенти економије не могу да нађу излаз.

Маркетинг и спиновање овде ништа не помажу. Пораст куповне моћи, због кога је одлазећа влада у слављеничком заносу замало прогласила дан радости у Србији, износио је 0,77 одсто за целу прошлу годину. То преведено на српски значи да неко ко је раније куповао 100 мера нечега сада може да купи “чак” 100,7 мера тога истога. Мање смо гладни за безмало цео један проценат.

Податак из јула 2013. године говори да малолетних лица на списку корисника народних кухиња има 11.174 од укупно 34.600 особа којима је то најчешћи начин да се исхране. Овом броју треба додати оне који се хране у различитим верским заједницама и нису статистички обухваћени, као и оне који беспомоћно буквално умиру од глади, јер из неког разлога не могу да се хране у јавним кухињама.

По горњим подацима деца (малолетне особе) чине трећину гладних који се хране у народним кухињама. Користећи ту рачуницу, само у другом смеру, можемо да дођемо приближног броја гладних у Србији.

На евиденцији републичког Центра за социјални рад током 2012. налазило се 177.171 деце, а више од 102.000 деце су социјално и материјално угрожени (читај: голи, боси, исцрпљени од глади). Примењујући формулу да на једног малолетника долазе два гладна пунолетника, лако је закључити да у Србији званично гладује преко пола милиона људи. Бројка је, међутим, далеко виша, јер из бирократских и маркетиншких разлога статистички нису обухваћени сви који су заиста материјално угрожени.

Да би, међутим, било довољно пара да се нахране бар они статистиком обухваћени несрећници и то целих годину дана, било је довољно нерасписати ванредне парламентарне изборе. Жеља Александра Вучића да постане неприкосновени владар Србије кошта, наиме, колико и једногодишње следовање оброка за све регистроване изгладнеле.

А да се заиста кренуло у обрачун са корупцијом у Србији не би ни било потребе за јавним кухињама. Европска Агенција за борбу против корупције (ОЛАФ) процењује да се сваког дана у Србији просечно изгуби два милиона евра само због корупције. Истовремено се одлив капитала из Србије легалним токовима (иако се ради о новцу зарађеном на незаконит начин) процењује на просечно три милијарди долара годишње за последње три године, при чему је у изборној 2012. дошло до рекордно високог одлива од преко пет милијарди.

Када саберемо већ однетих преко 50 милијарди долара у првој деценији овог века са десетак милијарди у овој деценији и томе додамо просечно 700 милиона евра сваке године изгубљених због корупције, видимо да би Србија данас била скоро као Швајцарска и то без задуживања у иностранству, само да се било која од претходних власти озбиљно ухватила у коштац са организованим криминалом и корупцијом.

Милан Маленовић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије