Финансијски пуч глобалистичке кабале

Сумњу у то да у средишту моћи глобалистичке елите постоји ванинституционални механизам утицаја отклонио је смењени директор FBI, Џејмс Коми. Он је првог дана промоције својих мемоара ‘Виша лојалност: истине, лажи и вођство’ рекао: „Постоји дубока држава, у смислу скупаљуди из CIA, NSA, FBI, војних служби Сједињених Држава који страсно брину о томе да ли је нешто исправно, који страсно брину о вредностима о којима покушавамо да говоримо… То је дубоко, заправо је неизменљиво. Ниједан председник није могао да је зајебе у мандату. Биле би потребнегенерације да промене суштину културе америчке армије, савезно спровођење закона, обавештајну заједницу… Постоји баласт, у Америци,постоји дубоки баласт. Не постоји дубока држава против изабраног руководства. Заправо, поштовање вредности и лојалност нацији чини све који су баласт ове земље да очајнички желе да изабрано руководство успе.“

СИРИЈСКА ПРОТИВУСЛУГА САУДИЈЦИМА
Сад, када нема више разлога за сумњу у кабалистичку позадину у основи неолибералне глобалистичке моћи, много тога добија смисао. Оружани напад на Сирију, изнуђен пропагандом лажи о употреби хемијског оружја, на пример, демонстрирао је моћ дубоке државе. Нису америчка дубока држава и власт у сенци против употребе хемијског оружја. Својевремено су га испоручили Садаму Хусеину за употребу против Иранаца. Пре ће бити да овај чин има везе са разлогом прве званичне посете председника Трампа Саудијској Арабији, државе са којом САД имају однос утемељен на нафти и новцу. Да ли би Саудијци пристали на енормну куповину производа америчког војно-индустријског комплекса без противуслуге? Та услуга је, по логици ствари, морала бити и у интересу глобалиста. Како се испоставило да је главна мета глобалистичке елите Русија, подршка терористима у Сирији делује као последица користољубља. Та акција, коју су исфорсирали дубока држава и власт у сенци, не само да није у складу са прокламованом политиком актуелног председника, већ и њен циљ није у духу вредности о којима кабала наводно „страсно брине“. Интервенционизам против изабране секуларне власти зарад исламске теократије нема везе са „оцима оснивачима“, али има са личним предрасудама, које данас шире и неки Трампови сарадници, попут Нимрате Хејли, а највише „одељење за забаву“ власти у сенци и дубоке државе, у филмској индустрији, музичкој индустрији и делу научне заједнице, које су практично у функцији психолошких операција, отупљивања здравог разума.

Американци могу да се надају да би сенку и дубину естаблишмента завереног против човечности и демократије могао да осветли поступак по тужби дела номенклатуре, Демократског националног конгреса, против свих које криве за изборни пораз Хилари Клинтон. Ради се о пучу неолибералних лажова против остатка кабале, који може да омогући спознају о унутрашњем механизму глобалистичке моћи. Сваки помак који би кабалу најмоћнијег апарата злоупотребљеног у функцији неолибералног глобализма вратио у демократске институционалне оквире представљао би допринос успостављању не само нормалних међународних односа, већ и људскости.

У међународним односима, глобалистичка елита делује са позиција као да нема замене за долар. У пракси, међутим, финансијским мехурима, створеним да се одржава глобални финансијски поредак, недостаје све више новца. То за глобалисте генерише ризик, али не због долара, већ због функције у којој је долар инструментализован. Подривање самог долара почело је када је у корпу валута ММФ-а уведен јуан, валута најсолвентније светске привреде, а посебно када је Кина покренула прву међународну нафтну берзу која не користи долар за обрачун.

ГЛОБАЛНО ЕКОНОМСКО РЕСЕТОВАЊЕ
У прилог долару не иде ни развој криптовалута и блокчејн технологија, које ММФ и глобалне финансијске институције виде као потенцијално ревитализујуће за новчане трансакције, у оквиру глобалног економског ресетовања. Глобално економско ресетовање не тиче се непосредно ни америчке валуте нити тренутних сукоба. Ради се, у суштини, о тежњи за даљом финансијском централизацијом имовине и консолидацијом глобалне моћи. Кризе само припремају јавност да је неопходно неко ресетовање. Тако актуелни сукоби добијају смисао као подршка глобалној финансијској тиранији, па је и рат у Сирији корак у том правцу, у смислу да може да послужи као изговор за трговински рат. Прави сукоб је између слободе и лажљивих глобалиста, који се тренутно одвија на нивоу чињеница и начела наспрам дезинформација и страха.

За кабалу најмоћније силе тог естаблишмента, ниво ризика додатно увећава то да Кинa, са званично 1.842 тона злата, ако би је подржала Русија, која има више 1.890 тона, већ сад може да дестабилизује валуту САД депоновањем инструмената деноминованих у доларима. Индикативано је да развијене државе, почев од Немачке и Холандије до недавно Турске, повлаче из САД своје златне резерве. То је показатељ нервозне у погледу долара. Како злато има функцију заштите од финансијских, комерцијалних и валутних ратова, изгледа да се очекује њихово продубљивање. Русија злато већином поседује локално, што јој омогућава предност у заштити својих финансија, а Кина такође не дозвољава извоз руде злата. Гомилање резерви злата изван Запада могло би покренути глобалне промене. Тренутно, уз кредите обрачунате у доларима, дужник преузима ризик цене долара и монетарне политике САД и ти притисци битно одређују глобални дужнички систем. Запад све више уз Русију и Кину доживљава и Турску као претњу, у једном или другом облику, и настоји да јој отежа међународну трговину. Кроз санкције или царине, почиње да се осећа тежина САД и савезника. Злато уклања део ризика, а тај потенцијал и важност држања злата схватиле су Русија, Турска и Кина.

ПРАКСА СИСТЕМАТСКОГ ИЗРАБЉИВАЊА
Покретач људског понашања су емоције. Оне служе да се повезујемо са оним што је заиста важно. Говор емоција је начин да се потребе срећу са окружењем и да се обезбеди место у групи. Нашу перцепцију важног, међутим, нарушавају „људи“ са тренираним емоцијама, које су саме себи сврха. Када „људи“ са тренираним  емоцијама теже вредностима које нису заједничке, емоционална интелигенција служи за манипулацију.  Председник Трамп је, реагујући на цитирани иступ Комија, указао на проблем неправде, да Комија надлежни органи нису теретили због одавање тајних информација медијима, док је саветнику за националну безбедност Мајклу Флину истрага FBI „потпуно уништила живот и каријеру“. С тим у вези, он је поставио питање „да ли је то начин на који живот треба да функционише?“. Оно има и шири контекст. Ко у демократији може некажњено да пласира информације и дезинформације и лажи, да буде изнад закона и ужива стандарде различите од оних који важе за све? За размишљање о правди, неизоставно треба имати на уму да је управљање новцем увек политичко и да се политичка моћ црпи из управљања новцем. Да би се разумео актуелни положај људског бића, у контексту правде, треба сагледати и аспект политичког и правног оквира деловања новца.  

Глобалистичке кабале, осим на нивоу вербалне „бриге“ и звучних кованица, немају поштовање за људско биће. Парасистем јесте вешто прикривен иза институција и прописа, али су методи израбљивања народа све очигледнији. Спознаја о томе је дошла из САД, где су три пензиона фонда тужила Банку Америке, Креди Свис, Морган Стенли, УБС и ЏП Морган, шест од водећих глобалних инвестиционих банака због махинација на билионском тржишту новца који радни људи одвајају за старост. До пре само тридесет година западни капитализам је био на путу ка привреди у власништву радништва, преко инвестиција из њихових пензионих. (1). Економија је до данас постала још зависнија од доступности реалног капитала, али је нешто спорно у управљању овим средствима. (2). Испоставља се да се новац из пензионих фондова користи за велике накнаде инвестиционим банкама, да би омогућиле непосредне контакте са менаџерима ентитета у које се улаже, за плаћање скупих истраживања (препуна фризираних табела и генерално бескорисних) да би се улагало у ентитете које су клијенти самих банака…

Исисавање пензионих фондова само је један од начина системског израбљивања, али је најболнији зато што удара на део становништва која је све мање у прилици да се активно бори за себе. Генерално, веза глобалистичке кабале и тираније којој теже са обичним човеком одржава се у издвајању привилеговане мањине од свих осталих који служе само за израбљивање. Фондови са стабилним пуњењем, попут поменутих пензионих, најочитији су пример израбљивања. О њиховој дегенерацији у правно, политички и економски ирационалне механизме сведочи то да, генерално, с једне стране, остварују добит на активностима које их сиромаше, с друге стране, истовремено финансирају и власти које доносе законе, примењују прописе и обезбеђују субвенције како би се обезбедиле неке потребе из сектора у које се улаже, попут здравства.

ФИНАНСИЈСКИ ПУЧ
Оваква пракса злоупотребе тесно је везана за неолиберални концепт јавних расхода. Данас, све државе имају високе званичне спољне дугове, али уз њих постоје и прилагођавања буџета која се не могу документовати. Нека од прилагођавања се преносе како би се створила средства и технологије у власништву приватних инвеститора, па чак и да се плаћају невладине организације да раде посао државе. Велики део тог трансфера финансира се куповином државних хартија од вредности, чији су значајни купци управо пензиони фондови. Тако финансијске операције државе индиректно постају у функцији трансфера штедње из фондова ка приватним инвеститорима. Имовина оних који кроз фондове штеде за старост постаје „дођем ти“ од њих самих као пореских обвезника који финансирају владу. Резултат, у свету у којем сe каматне стопе политички држе изузетно ниске, јесте то да администрације почињу да врше операције прања новца из приватне штедње у нетранспарентни део буџета.

Да ли живот треба да функционише тако да нема обавезе да се не дозволи систематски одлив приватне штедње? Идеал приватизације је, неким чудом, довео до раста државних издатака и трошкова државних услуга, као и до уништавања економске вредности, али и преноса трошкова овог процеса на најшире слојеве становништа. Ако се парама људи управља централно, за очекивати би било да постоји одговорност за стабилан принос инвестиција, којег нема. Из тога следи питање утицаја на монетарне и фискалне политике. Снижење камата смањило је повраћај од фиксних прихода, док је одлив валута кроз операције избегавања пореза, заштите инвестиција и слично (хеџинг, офшоринг, субвенције…) довео до већих приноса од некретнина и забаве, што за последицу има дугорочно нерационалну алогацију капитала (без привредног система). Јасно је да би фондови са стабилним пуњењем, који располажу здравим капиталом, морали да имају већи утицај на монетарну и фискалну политику, уместо пасивног финансирања.

У основи је проблема је то што заштита инвеститора и одлив новца из администрације (субвенције, инфлација…) практично представљају „финансијски пуч“, који помера тежиште политике. У том моделу, фондови попут пензионих служе да обезбеде капитал без ризика и бесплатнан капитал за инсајдере, а с друге стране, не само да су улагачи принуђени да финансирају туђе грешке, већ се према њима не поштује ни обавеза одговорног управљање њиховим парама. На тај начин сви доприносе да богати добијају гарантовану корист. У финансирању у сенци, ризик је потпуно пребачен на становништво, којем уз то и банке, упркос ниским трошковима капитала, наплаћају високе камате на кредитне картице и зајмове, што нужном одликом таквог поретка чини растућу неједнакост.

Намерно или случајно, Трамп је погодио тему. Ако народ, како умишљају неолиберални глобалистички паразити у сенци и у дубини, треба прикривено да заступају и да се на његовој муци вајде надобудне структуре, мимо јавних институција, шири се простор за владавину изван закона (тиранију), а са њом и за некажњено израбљивање. Зато је данас заиста потребан одговор на питање да ли је ово чега смо сведоци начин на који живот треба да функционише?

УПУТНИЦЕ
1. Drucker, Peter, The Unseen Revolution: How Pension Fund Socialism Came to America, London: Heinemann, p. 47

2. Clark, Gordon, Unions and Communities Under Siege: American Communities and the Crisis of Organized Labor, Cambridge: Cambridge University Press, 1989, p. 68

МИРОСЛАВ СТЕВАНОВИЋ, Стандард.рс

фото: Хинхуа