До милијарду тона руде никла у Мокрој Гори, од којих је 300 милиона тона одмах експлоатабилно – а вреди 7,5 милијарди долара, и овог пута покушава да дође још једна ”фирмица” са оснивачким улогом од хиљаду динара!
На путу ка остваривању идеје да се руда никла копа у Мокрој Гори и транспортује до ”Фероникла” у Гњилану, на Косову, где би се прерађивала, све је мање препрека. Оне главне, законске, уклања држава Србија, односно њена законодавна власт: Скупштина Србије усвојила је измене Закона о рударству према којима се ”локална заједница”, односно грађани и њихова локална власт, више не питају хоће ли се на њиховој територији вршити геолошка истраживаа и отворити неки рудник или не.
То, сада укинуто законско право, својевремено су искористили грађани и власт у Тополи, Трстенику, Аранђеловцу, Ужицу, Чајетини и Мокрој Гори, када су се успротивили и зауставили већ одобрено истраживање руде никла на својим територијама.
”Коперникански обрт” у најновијем покушају ”убиства” природе и људи у Србији – дешава се у ”бермудском троуглу” корпоративног капитала, извршне и законодавне власти у Србији! У том троуглу – треба да нестану читави делови Србије, онакве какву знамо, и да се претворе у милијарде новчаница, за које такође знамо како се деле. Новост у овом ипак ”пакленом плану” је у следећем: на бунт грађана и струке против експлоатације руде никла, која се нигде у свету није доказала безбедном, власт ће одговорити да је прерада руде никла могуће штетна по здравље и животну средину и да, због тога, неће дозволити прераду у Србији!
Руду ће само ископавати и транспортовати до најближих постројења за прераду. Где? У ”Фероникл”, на Косову.
Нереално?
А, зар је реално да се у толико велики посао, који се мери милијардама долара и милионима људских живота који могу бити угрожени, улази са ”фирмом” која располаже са 1.000 (хиљаду) динара оснивачког улога? То је у Србији – реално: најновији претендент на геолошко истраживање (и обезбеђивање експлоатацијоног права) у Мокрој Гори, јесте ”Глобал мининг интернационал” д.о.о. из Београда, фирма коју је 18.новембра прошле године основао Бранислав Радошевић. Месец дана по оснивању – ”глобални рудар” је од Завода за заштиту природе Србије затражио ”услове за заштиту природе за истраживање руде гвожђа и пратећих метала”.
Предузетничка ”ингениозност” – да се не тражи никл, ”него гвожђе за железару у Смедереву”, стручњаке Завода за заштиту природе није импресионирала нити ”патриотски” приволела да не поштују закон! Напротив: захтев ”Глобал мининга” је одбијен, а ”рудару” са хиљаду динара у џепу – за посао истраживања вредан најмање 1,2 милиона евра (како су јавности предочили претходни потенцијални истраживачи), преостаје право жалбе на решење.
Завод за заштиту природе заиста је последња институционална препрека у Србији коју ће, нема сумње, светски корпоративни капитал покушати да савлада. Ако не могу да подмите стручњаке овог Завода, а не могу, извесно је да ће у сарадњи са ”кооперативним” министрима и посланицима, покушати да промене закон у Скупштини Србије, као што су променили Закон о рударству.
Немогуће?
Немогућим се чини и да ће се руда никла од Бранешког Поља, недалеко од Мокре Горе, возом превозити до Гњилана, а затим и аутопутем који ће се од Пожеге градити баш до Мокре Горе, односно до границе са Републиком Српском.
Зашто?
Зато што се на територији Вардишта, односно Вишеграда, налази још већа количина руде никла него у Мокрој Гори!
Али, Скупштина Републике Српске – није своје грађане и локалне власти – развластила права да одлучују о својој судбини, па је Скупштина Вишеграда забранила истраживање и експлоатацију руде никла на својој територији. На жалост и ”Србијаникла”, фирме коју границе не занимају, када је у путању никл, а коју су основали Радомир Вукчевић из Аустралије и Ана Коларевић из Црне Горе, сестра Мила Ђукановића.
Радоје Андрић,
Искра
