Београд — Прави криминалци одговорни за нестанак секундарних сировина нису ситни лопови, који краду каблове или прикупљају акумулаторе, већ регистроване фирме.
Фирме, наиме, сировине, украдене, али и законито прикупљене, у великим количинама илегално извозе из Србије, кажу поједини наши прерађивачи.
Они нису изненађени тиме што шверц није заустављен, мада би очекивали да се полиција више потруди и да га сведе на колико-толико подношљиву меру.
Али су зачуђени што држава није, као што су то многе земље учиниле барем у току кризе, ограничила легалан извоз секундарних сировина.
А проблем, ипак, није мали. Процене говоре да годишње из земље „нестане” око 5.000 тона отпадних акумулатора, што је малтене једнако трећини количине коју индустријалци успеју да прикупе и допреме у своје погоне. Од 10.000 до 12.000 отпадног бакра, колико се годишње обрне у Србији, претпоставља се да се незаконито извезе 2.000 до 3.000 тона. Цариници се још уче како да, док прегледају камионе, препознају незакониту робу умешану у ону за коју је прибављена експортна дозвола, кажу у Министарству животне средине, рударства и просторног планирања.
Тиме, како тврде, индустрија остаје без веома вредних материјала чак и више од самог кријумчарења. Најгоре је што држава, чак и када покуша да постави брану великом одливању секундарних сировина легалним каналима, то чини толико трапаво да нема никаквог резултата.
Вујадин Шћекић, власник „Југоимпекса” каже да се у једном камиону пребаци количина вредна 100.000 до 150.000 евра, што је превише изазовно да би ико уплетен у тај бизнис одустао. Бакар се откупљује са отпада за кеш, та количина се у књигама маскира двоструким фактурама и онда се вози свуда у регион.
“Отпадни бакар, зависно од квалитета, вреди од четири до 17 процената цене бакра, која је тренутно 8.518 долара по тони. То помножите са неколико хиљада тона, колико се годишње нелегално извезе, и видећете колики је почетни губитак за државу, не рачунајући неплаћени порез и изгубљене зараде радника, који су ту сировину могли обрадити овде. А то важи и за оних неколико хиљада тона колико се годишње извезе легално. Било би паметно да је и наша држава, као што је то учинила Русија, завела високе таксе на извоз секундарних сировина”, објашњава Шћекић.
Ако Русија није баш пример слободног тржишта какво Србија жели и земље Европске уније прибегавају разним триковима како би ограничиле извоз отпада.
“Откако је почела криза, у многим државама ЕУ је постало тешко добити дозволу за извоз секундарних сировина. Прописи нису компликовани, али се процедура намерно толико одуговлачи да се тиме шаље порука трговцима да је боље да робу задрже у земљи”, каже Бојан Ђурић, државни секретар Министарства животне средине.
Једини покушај Србије да ограничи легалан извоз био је успостављање берзе секундарних сировина, на којој је, како је било замишљено, сваки продавац морао да ту робу прво понуди домаћем тржишту и, тек ако на њему не нађе купца, добије дозволу за експорт.
Ту идеју Министарства животне средине нису одобрили републички секретаријат за законодавство и Министарство економије, вероватно стога што би таква берза била ударац слободној трговини. Због тога ће берза, чак и у почетном облику у којем је заживела, морати да буде укинута чим Србија приступи Светској трговинској организацији, признаје Ђурић.
“Берза ради, иако засад није много фирми на њој. Преко ње заинтересовани могу добити информације о понуди и потражњи. Истицање понуде на берзи није услов за добијање дозволе за извоз али, да би била издата, продавац прво мора да потпише документ у којем тврди да за робу није било капацитета у Србији”, каже он.
Политика
