Фискална консолидација – лек или отров за економију

Према последњем извештају о “Светским економским изгледима” (WЕО) Међународног монетарног фонда, Србија ће 2014. годину завршити са падом бруто домаћег производа од 0,5 одсто, у односу на претходну прогнозу раста од један одсто, док је прогноза за 2015. годину смањена са 1,5 на један одсто. Већ смо навикли да ММФ од извештаја до извештаја коригује процене привредног раста и то последњих година искључиво на доле. У последње време долази се до сазнања због чега. 

Од почетка светске економске кризе многе земље су значајно повећале буџетске дефиците и јавни дуг због чега је “фискална консолидација” постала најчешће помињани појам у економским анализама и дискусијама, као и омиљени рецепт ММФ-а за све земље у проблемима, па и Србију. Овај појам подразумева смањење јавних расхода и повећање прихода како би се смањио дефицит буџета и, последично, јавни дуг. Ово је део и велике расправе међу економистима: да ли се из кризе излази штедњом или потрошњом, у којој за сада још нема победника.

Штедња не поправља државне финансије?

Основа полемике је у ствари тврдња противника државне штедње да смањење јавне потрошње изазива много већи пад привредне активности него што се мисли, због чега се смањује потрошња становништва, што доводи до веће незапослености и мањих буџетских прихода, па на крају се чак буџетски дефицити, као и јавни дуг повећавају уместо да се смањују. Проценат за који се смањује БДП као последица смањења јавне потрошње (и обрнуто. за колико повећање јавне потрошње доприноси расту БДП-а) зове се фискални мултипликатор и све се у ствари своди на то колико овај мултипликатор износи.

Поборници штедње, односно смањења јавне потрошње тврде да је он од 0,2 до евентуално 0,6, односно да ако се јавна потрошња смањи за један одсто БДП-а онда ће се БДП самњити за 0,2 одсто, што смањење потрошње чини оправданим. Међутим, стручна подршка противницима смањенај јавне потрошње стигла је са неочекиваног места, директно до главног економисте ММФ-а Оливијеа Бланшара који је прошле године у једној студији утврдио, додуше на примеру развијених земаља, да су прогнозе раста константно биле превише оптимистичке јер се потцењивао утицај мултипликатора. Другим речима стручњаци ММФ-а су сматрали да фискалне консолидације и резање државне потрошње имају много мањи утицај на економску активност него што је то било у стварности.

Бланшард је закључио да фискални мултипликатори могу да флуктуирају од нуле у нормалним временима до чак 2,5 у рецесији. На пример, преткризни мултипликатори су се кретали око 0,5, то јест смањење државне потрошње од један одсто БДП-а изазвало би смањење БДП-а за 0,5 одсто. Међутим, мултипликатори у развијеним земљама у току кризе били су “значајно изнад један”. У том случају резултат фискалне консолидације је раст јавног дуга у односу на БДП у кратком року.

Чак и ако се однос јавног дуга и БДП смањи, споро фискално прилагођавање може изазвати забринутост код финансијских тржишта, што значи раст каматних стопа на државне обвезнице тих земаља. Бланшар такође упозорава да би краткорочни раст јавног дуга уместо смањење, могао натерати владе да наставе са стезањем како би смањили јавни дуг према БДП и тако поставили испред себе недостижан циљ незнајући, у ствари, вредност фискалног мултипликатора. Механизам који објашњава Бланшар је следећи: Јавни дуг се изражава као проценат БДП. Ако БДП падне, чак и ако дуг остане на истом нивоу његов однос према БДП-у ће се повећати. У рецесији вероватније је да ће мултипликатор бити један или чак и већи. То значи да ће смањење јавне потрошње од на пример 100 милиона евра значити и смањење БДП-а за 100 милиона евра или више. Пад БДП значиће смањење прихода од пореза као и већа социјална издвања због раста незапослености.

Замршена рачуница

Оно што отежава ствар је да на величину фискалног мултипликатора делује веома много фактора и оно што важи за једну земљу не мора да важи за другу. Међутим, једно је извесно, смањење јавне потрошње сасвим сигурно ће смањити и БДП. Према речима Милојка Арсића, професора на Економском факултету у Београду и стручњака за јавне финансије, у нормалним временима фискални мултипликатор је око 0,2-0,3 док је у рецесији око 0,7.

„Фискални мултипликатор зависи од пуно фактора и од њихових комбинација. Што је земља већа и мултипликатор је већи. Добар пример су САД и Немачка јер оне имају јаку индустрију и њихови грађани углавном купују домаће производе. Такође, мултипликатор је већи ако уз фискалну консолидацију имамо и рестриктивну монетарну политику. Такође, у земљама са фиксним девизним курсом фискални мултипликатор ће бити већи него у земљама са флексибилним курсом. Фискални мултипликатор је већи у земљам у рецесији него у експанзији. Величина мултипликатора зависи и од стања јавних финансија. Ако земљи прети криза јавног дуга фискални мултипликатор може бити и негативан. На пример Србија је у тој фази, јер подстицаји не реагују. Србија има буџетски дефицит ове године од осам одсто БДП-а, највећи у Европи. То значи да држава убацује 2,5 милијарде евра више него што узме кроз порезе и ми опет имамо рецесију. Такође мултипликатор зависи и од трошка задуживања. Чланице ЕУ имају бољи кредитни рајтинг од Србије па се стога задужују по знатно нижим каматним стопама него Србија. Као последица тога трошкови камата за Србију при дугу од око 70 одсто БДП приближно су једнаки трошковима које имају развијене земље са јавним дугом од преко 100 одсто БДП. Када је у питању однос јавног дуга према БДП, у случају Србије, додатни проблем је што се око 80 одсто дуга налази у еврима па свака депрецијација евра за један одсто доводи до раста учешћа дуга у односу на БДП за око 0,6 процентних поена БДП. Ризик јавног дуга Србије је већи и због тога што се преко 60 одсто дуга односи на иностране повериоце, што повећава ризик да дође до изненадног заустављања финансирања Србије”, објашњава Арсић.

На несрећу, ово се веома тиче и Србије јер се по свему судећи економска политика свела искључиво на фискалну консолидацију, односно смањење плата и пензија и повећање пореза.

Фискална консолидација на српски начин значила би смањење плата у јавном сектору и пензија у укупној маси за 400 милиона евра, затим реформа јавних предузећа која би донела 150 милиона евра, смањење субвенција за 60 милиона и смањење расхода за куповину роба и услуга за 20 милиона. Све укупно уштеда за буџет би износила 630 милиона евра или око два до 2,5 одсто БДП-а.

Фискални савет калкулише са фискалним мултипликатором од 0,3, односно смањење јавне потрошње од два одсто БДП-а утицало би на смањење БДП-а од свега 0,6 одсто.

Искуства не обећавају успех

Професор Арсић оцењује да би следеће смањење БДП-а могло износити један одсто.

„У најбољем случају ако јавна потрошња буде смањена за два до 2,5 одсто можемо се надати смањењу БДП-а од један одсто.  Прве године фискалне консолидације није могуће избећи пад. У првој години имамо смањење државне потрошње и смањење дела приватне потрошње који се финансира од стране државе. Не може се очекивати да то надокнади раст инвестиција или извоза. Међутим, немамо избора јер даље повећање фискалне потрошње не би повећало БДП, а дефицит буџета и јавни дуг су већ на критичном нивоу. Фискални мултипликатор је мањи када се смањује текућа потрошња него инвестиције. Зато би било много боље да се смањи текућа потрошња и да се актвирају јавне инвестиције које би запошљавале домаћу производњу. Ја сам се залагао за изградњу јефтиних станова јер је ту домаћа компонента много већа него у изградњи путева и нискоградњи. Међутим, доста има интересних група, од инвеститора, општинске бирократије до банака којима то не одговара“, истиче Арсић додајући да би и упоредо са фискалном консолидацијом морала да попушта монетарна политика што би допринело и већем извозу.

С друге стране економиста Мирослав Здравковић, аутор портала Макроекономија.орг је израчунао да ће укупан фонд зарада (без органа силе) бити смањен за нешто више од милијарду динара месечно, односно 1,4 одсто месечног фонда зарада. Ово би било директно смањење потрошње грађана, мање куповине у продавницама, вожње аутомобила, рачуна за телефоне… не рачунајући даље смањење потрошње оних којима је смањена продаја. Интересантан је и регионални и социјални ефекат смањења плата у јавном сектору. Највише ће се уштедети на платама у Београду – 327 милиона динара месечно, али фонд зарада ће бити смањен испод просека за један одсто. С друге стране, у сиромашним општинама где ништа не ради осим државних служби ефекат ће бити далеко већи. Највеће процентуално смањење фонда зарада имаће Голубац (4,3%), Деспотовац (4,3%) и Жагубица (4,1%). Следе, са више од три одсто пада зарада: Сокобања (3,8%), Бољевац (3,7%), Мали Зворник (3,6%), Рашка (3,1%), Рековац (3,1%), Босилеград (3,1%), Лајковац (3,1%), Мајданпек (3,1%), Љиг (3,1%). Дакле сиромашне општине ће бити више погођене него богатије. Ово је све без смањења пензија чији ће ефекти бити још неповољнији за сиромашне.

Ми смо већ имали два таласа фискалне консолидације када су повећавани порези. Прво у октобру 2012. године смо имали повећање ПДВ-а са 18 на 20 одсто уз повећање акциза, а затим крајем 2013. је повећана доња пореска стопа ПДВ-а са осам на 10 одсто. У оба случаја имали смо након тога реално смањење пореских прихода. Додуше у 2013. години имали смо раст БДП-а од 2,6 одсто, али искључиво због добре пољопривредне године насупрот сушној 2012.

Мислош Обрадовић, Балкан магазин