Фрактура мозга и унутрашњи дијалог

„Промена менталног склопа, унутрашњи дијалог, прелом мозга…“, синтагме су које доминирају речником лидера политичких странака у Србији. Већ одавно одвикнута да се чуди, јавност се ипак пита шта би ово могло да значи? А одговор је једноставан: грађани треба да се „окрену будућности“, да забораве на митове, на Косово и тековине вишевековних борби за слободу и уједињење, те да мисле једино на кору ‘леба коју ће им евроатлантски пријетељи, у будућности, великодушно оставити, ако пристану да постану (остану?) једна од бројних „банана“ држава глобалне „периферије“.

ЦИЉ ПОНИЖАВАЊА Е, па хајде да, бар за тренутак, „преломимо у мозгу“, да се одрекнемо митова, као што смо се већ одрекли мита о Душановом царству и мита о Југославији. Хајде да признамо Републику Косово и препустимо шиптарским терористима да преостале Србе на том подручју побију или прогнају, као што су добрим делом већ и учинили, по угледу на хрватске и муслиманске терористичке (сецесионистичке) постројбе, у не тако давној прошлости, а све уз подстицај и помоћ НАТО савезника.

Да ли верујете да би се тада ублажила евроатланска агресија на Србију, а да би се широм отворили економски путеви за нашу робу, услуге, раднике и капитал на развијена тржишта ЕУ, САД, Аустралије, Канаде или Јапана? Или вам је јасно да ће уследити захтеви за унитаризацијом БиХ (укидањем Републике Српске), налог да се Прешевска долина и Новопазарски Санџак припоје „матици“, уз још интензивнију, сатанизацију Срба и „србијанских агресора“?

И уз даљу пљачку Србије, пошто је познато да је пониженог најлакше опљачкати. Понижавање других скоро никада није само себи циљ. Циљ је припремити отимачину и пљачку, као логичне последице тог понижавања. Чак и када бисмо потпуно заборавили митове прошлости, поглед у будућност и себична жеља за сопственим економским благостањем налагала би нам да не пристанемо на даља понижавања и „реалне компромисе“.

ПРЕДУСРЕТЉИВОСТ Грађански ратови у Југославији, у којима су НАТО снаге имале одлучујућу улогу, завршени су поразом српског народа на свим фронтовима. Супротно Хелсиншком договору (1976), Југославија је силом раскомадана, а 1999. окупирана је српска јужна покрајина.

Владе Југославије и Србије показивале су изузетну предусретљивост пред НАТО силницима, све „с погледом у будућност“ и надајући се благонаклоности евроатлантске заједнице. Признате су, после грађанског рата  отцепљене републике (без иједног референдума у Србији), мирно је „реинтегрисан“ западни Срем (уствари, преваром, припојен Хрватској), уклоњени су са функција српски политички лидери који нису одговарали НАТО-стандардима, а затим су испоручени антисрпском суду у Хагу (многи од њих су тамо и убијени), повучене су војне снаге Србије са Косова и Метохије, питање КиМ „извучено“ је из надлежности СБ УН и „предато“ у надлежност ЕУ, укинуте су српске институције на северу КиМ, потписани су понижавајући уговори са НАТО савезом и за Србију штетни економски уговори са Европском унијом, приступило се противуставним „бриселским преговорима“ са шиптарским терористима итд.

МОГЛО ЈЕ БИТИ ГОРЕ Пре сваког од ових корака, јавност је убеђивана како ће, врло брзо, уследити „пораст разумевања евроатлантских пријатеља за економске и политичке проблеме у Србији“, али је са сваким даљим уступком, и после сваког понижавајућег извињења наших лидера, притисак на Србију појачаван, а сатанизација српског народа, у медијима, добијала је на замаху. Показало се да преговори немају смисла, пошто евроатлантска страна не поштује договорено, него једино језик силе, која је у њиховим рукама (пропаганда и оружје).

Дабоме, могло је бити и много горе. Могли су нас још бездушније бомбардовати, чак и атомским бомбама, а не само осиромашеним уранијумом. Могли су нам муџахедини, тј. НАТО командоси, јести џигерице, као што су то радили у Сирији, а не само наживо чупати органе за трансплантацију у Жутој кући (шифра „др Кушнер“). Да ли да кажемо „хвала“ зато што су поступали блаже него са становницима „глобалне периферије“ у северној Африци и у Азији?

ОСЛОБОДИЛАЧКА БОРБА Ипак, једно је капитулирати и пристати на све, у страху од свирепе и антиљудске НАТО силе, а нешто сасвим друго „преломити у мозгу“ (проментити ментални склоп), па после „унутрашњег дијалога“, као сопствену жељу, добровољно прихватити оно што нам се издиктира. У првом случају реч је о признавању „права јачега“, а држави и народу остаје право на борбу за слободу и формирање народноослободилачког фронта, као и на коришћење свих расположивих средстава у тој борби. У другом случају, оваква могућност је неупоредиво мања. Вероватно зато господари наших судбина инсистирају баш на „фрактури мозга“.

Очекујем да, као резултат „унутрашњег дијалога“, откријемо истину да, у Србији,  пријатељима економског проспритета, благостања и слободе остаје, као најбољи избор, да траже савезникa у Русији, чији су економски и политички интереси, објективно и независно од историје, митова, традиције и религије, у овом тренутку највише усаглашени са интересима Срба и Србије.

Данијел Цвјетићанин, НСПМ