Средином јануара је председник Француске, социјалиста Франсуа Оланд,прогласио оштру промену економског правца тако што је одлучио да у следеће три године смањи трошкове буџета за 50 милијарди евра. Тако нагле мере се доносе први пут. Одлично схватајући непопуларност тога што ради, Оланд је покушао да убеди Французе да најкраћи пут ка обнови улоге светске државе за Француску лежи кроз демонтажу социјалног система за који он сматра да је изузетно великодушан. „Ако Француска жели да сачува утицај у свету, – изјавио је, – ако намерава да и даље учествује у доношењу одлука у Европи, ако намерава да и убудуће остане домаћин своје судбине, она мора да поврати своју некадашњу економску снагу.“
Француска држава одбија да извршава обавезе које је преузела према својим грађанима. Посматрачи су запањени да политичар који је на изборима победио захваљујући обећању да ће стати на чело отпора земаља Јужне Европе према строгој буџетској дисциплини и смањењу социјалних трошкова који им натурају Брисел и Берлин, одједном проговара потпуно другачијим језиком. Јер некада је причао о нападу на „свет финансија“, о опорезивању крупног капитала са 75% ради финансирања програма за помоћ најсиромашнијим слојевима становништва, о повећању минималне зараде и сл.
Французи иронишу када се питају где је испарио Оландов социјализам. И све више причају да се Социјалистичка партија претворила у главну неолибералну снагу која ради у интересу крупног финансијског капитала и која се од десних разликује само по величини личних трошкова. Десни и конзервативни француски политичари, стварно, себи ништа слично не дозвољавају. Лидер Националног фронта Марин ле Пен је убеђена да Француска треба, управо супротно ономе што предлаже Оланд, да одбије чврсте мере економије, које она назива „леком за убијање пацијента“, и да поврати престиж физичког рада . И, наравно, да напусти омражени „Европски совјетски савез“. Марин ле Пен воли да понавља да је „у глобализацији, као и у било ком другом процесу, могућа контрола – држава је дужна да пре свега заштити сопствене интересе“.
У програму реформи које је прогласио председник Француске срж представља „Пакт одговорности“ власти и бизниса. Влада је обећала да ће озбиљно смањити величину доприноса за социјалне фондове, које плаћају компаније. То ће предузетницима омогућити да смање производне трошкове за 35 милијарди евра. Као одговор, како се претпоставља, они морају да створе још 1 милион радних места како би се смањила превисока незапосленост. А незапосленост се залауфала. Према подацима 3.тромесечја 2013.године она је дошла до 10,5%, а међу младима до 25 година – скоро 25%. Укупно – у Француској је данас без посла преко 3 милиона људи.
У условима када је економски раст низак, економисти сматрају да је задатак да се заустави пораст незапослености практично неостварив. У 2013.г. је БДП Француске према прорачунима повећан за само 0,2%. Експерти Европске комисије очекују да ће у овој години економија Француске да се повећа за тих истих 0,2%. Односно – стагнација се наставља. Полазећи од тога, агенција Standard & Poor’s је још од новембра прошле године смањила кредитни рејтинг Француске са АА+ на АА (код максималних ААА).
У таквим условима обећање да ће се незапосленост смањити није само неозбиљно, већ и брзоплето.
Затао је реакција француских синдиката на појаву „Пакта одговорности“ испала жестока. Још у новембру прошле године генерални секретар синдиката „Радна снага“ Жан-Клод Маји је упозоравао: „Живимо као да смо на вулкану. Он се дими и мада тло још увек не подрхтава, под нама ипак све подрхтава“. А бивши министар високог образовања и научних истраживања Лоран Вокје каже: „Очигледно је незадовољство читаве Француске – сељака, комерцијалиста, занатлија, службеника. Њихова парола је „Мање дажбина, више радних места!“
Против новог курса председника говорио је и лидер комуниста, копредседник Левог фронта Жан-Дик Меланшон, који је у првом кругу прошлогодишњих председничких избора добио преко 11% гласова (Франсуа Оланд је изабран за председника само захваљујући његовој подршци).
Оштра реакција синдиката и левих говори да Франсуа Оланда, чије су позиције ослабљене не само због лоших макроекономских показатеља, већ и због његових љубавних догодовштина, чекају озбиљни унутарполитички конфликти.
Десна штампа отворено сумња у његове способности да било шта постигне у вези са проглашеном променом курса. Le Figaro је 15.јануара написао: „У првом тренутку стекао се утисак да је Франсуа Оланд – Черчил и Блер заједно. Тако је изгледао самоуверени тон председника, његов позив на снагу. Али чим је председник почео да говори о перспективи тај утисак је брзо избрисан. Уштеда државног новца је свакако добра ствар. Али како то да се уради – то Оланд није рекао… Он је полагао наду да је оно, што он каже, потпуно „нова прича“. 50 милијарди уштеде до 2017.године? Дивно! Али Французи то слушају већ неколико месеци и одлично схватају да ће бреме тог предлога ићи преко њихових леђа“.
Французи није само да чују, они се и боре. У недељу 26.јануара је преко 50 друштвених организација у Паризу организовало „Дан гнева“. Без обзира на пљусак, на улице су изашле хиљаде људи. Демонстранти су захтевали да председник поднесе оставку, тражили су ефикасне мере за борбу са незапосленошћу, укидање „законодавства које се односи наједан пол“. За разлику од догађаја у Кијеву у коме власти дозвољавају да се без препрека уништава центар града и да се освајају зграде које припадају државној администрацији, француска полиција према онима који су протествовали нема милости. Манифестација је растурена уз коришћење силе, а 262 учесника су притворена…
Владимир Несторов
Фонд Стратешке Културе
