Нешто је труло у држави Француској. У земљи чији је симбол Маријана са обнаженим грудима, локална полиција наплаћује казне женама у топлесу на плажи, из Музеја Орсе, где је изложено Курбеово ремек дело “Порекло света”, се избацује девојка због дубљег деколтеа.
Рађање нове нације
Председник Емануел Макрон је најавом новог закона против “исламског сепаратизма” скинуо етикету ксенофоба и исламофоба бројним филозофима, писцима, новинарима, социолозима који упозоравају годинама на тиху исламизацију Пете републике и стварање нове нације. Водећи француски политиколог Жил Кепел тврди да је “балканизација Француске неизбежна као и рађање нове нације поред француске базиране на религији, баш као на Балкану”, док писац Ерик Земур види пропаст Пете републике у неспособности да асимилује муслимане и њиховом одбијању да буду асимиловани.
“Наш модел је предвиђао асимилацију миграната, односно да сви могу да буду Французи ако то желе. Сведоци смо стварања муслиманске нације унутар француског националног корпуса и то нас неизбежно води у грађански рат. Милиони муслимана живе у Француској и свесно одбијају да живе француски. Кад кажем француски, мислим да својој деци дају француска имена, да имају једну жену, а љубавница колико хоће, да се облаче француски, да једу француски, пију вино, шале се по кафеима и бистроима, да се удварају девојкама или момцима, да воле француску историју и да буду њени чувари, неко ко жели да је настави”, парафразирао је Земур део чувеног есеја филозофа Ернеста Ренана “Шта је то нација”.
Млади и радикални муслимани
Земурова запажања добила су потврду у истраживањима која показују да је трећа генерација муслимана у Француској много радикалнија од својих родитеља. Три четвртине француских муслимана између 18 и 24 године не крије да је за њих важније шта пише у Курану од грађанских вредности Пете републике, док сваки други сматра да Пета република мора да се прилагоди исламу, а не ислам Француској.
Економиста Шарл Гав је анализирајући податке о наталитету француских муслимана и приливу миграната из исламских земаља, дошао до закључка да ће, ако се нешто битно не промени, муслимани постати већина у Француској после 2060. године. У Француској се не воде статистике по националној и верској основи, али будући да муслимани углавном својој деци дају традиционална муслиманска имена, утврдило се да је четвртина новорођенчади у прошлој години у Ексагону добила таква имена.
Макрон улази у коштац са исламизацијом
Постоје два врло прагматична разлога због којих је Макрон одлучио да се ухвати у коштац са исламизацијом. Први је што се приближавамо председничким изборима, на програму за годину и по дана, а други је први озбиљнији покушај политичког организовања муслимана на претходним административним изборима са циљем наметања њиховог погледа на свет на локалном нивоу. Француска полиција је у једном интерном документу који је процурео у јавност, констатовала да постоји 150 тзв.“изгубљених територија” (предграђа, села и варошица) над којима нема контролу.
Макрон је схватио да је борба за образовање младих генерација муслимана кључ за просперитет или пропаст Француске. Предлог закона који ће бити усвојен у децембру уводи значајне новине у образовни систем, почев од обавезног поласка у школу са три године до експлицитне забране верских приватних школа. Истовремено ће бити прекинут и забрањен “увоз” имама из Турске и арапских земаља, док ће сваки евро уплаћен на рачун исламских верских организација бити контролисан. Француски председник је упро директно прст у селафије чији су финансијери у Катару, вехабије са ктиторима у Саудијској Арабији и Муслиманску браћу чији је највећи покровитељ турски председник Реџеп Тајип Ердоган. Макрон је обајвио рат “политичком исламу” који је показао амбицију да крене у територијално освајање Француске, преко заузимања предграђа, варошица и села.
Дискриминација због боје коже и вероисповести
Међутим, као што то често бива, претходно речено је само једна страна медаље. Одговорност за пузајућу исламизацију земље у највећој мери носе сами Французи. У начелу Пета република је “слепа” када су у питању боја коже, вероисповест, етничка припадност: поседовати француско држављанство значи бити Француз. Међутим, када се погледају процене, с обзиром да су статистике са религиозно-етничким елементима забрањене, јасно је да је број муслимана у државним институцијама, на водећим местима у привреди, универзитетским установама, у политици, међу лекарима, далеко испод процента који имају у укупном становништву.
У француском парламенту је од 577 само десет посланика муслимана, односно један и по одсто, упркос чињеници да муслимани чине 10 одсто становништва. На другој страни, број Француза исламске вероисповести са криминалним и затворским досијеом је далеко изнад њиховог удела у популацији. Према проценама кредибилиних невладиних организација, које раде са затворском популацијом, 70 одсто осуђених криминалаца су муслимани.
Лаке жртве екстремиста
Давид Седарис, амерички писац који живи у Паризу каже да Французи третирају Арапе као што се бели Американци понашају према Афроамериканцима:”Арапи живе у гетоима, по њиховим законима, често инспирисани шаријом. Када би ти млади људи имали посао, новац да купе лепу одећу, да могу да изведу девојку или момка на вечеру, да завију неки џоинт, попију мало алкохола, планирају зимовања и летовања као њихови вршњаци, вероватно не би били тако лаке жртве екстремиста и криминала. Није лако живети у држави благостања, а немати могућност да уживаш те благодети. Требало би помоћи муслиманској младежи да уђе у модерни свет и да може да ужива предности тог света. Само тако ће толеранција и демократија пустити чврсто корење и у том делу друштва и исушити мочвару у којој се крију екстремисти који пропагирају тероризам”.
На Седарисовом трагу је и размишљање популарног француског писаца Патрика Бесона: “У предграђима са муслиманском већином, незапосленост младих прелази 50 одсто. Они су маргинализовани због боје коже или имена. Живе нагомилани у ружним стамбеним блоковима и нико их не представља, нико се не бори за њихова права и интересе. Ко може да живи и напредује у таквим условима?”, запитао се Бесон и подсетио да се не може напавити одрживо благостање базирано на тлачењу других.
Избегавање “нежељеног” комшије
Француска плаћа данак уверењу да нико не може да остане имун на просветитељски дух Волтера, Дидроа, Русоа и других лучоноша француске културе који су Париз чинили светиоником планете. Паркирајући у приградска насеља и градове сателите емигранте са Магреба и осталих делова Африке, Французи су наивно мислили да проблем не постоји ако га не виде. У последњих неколико деценија се верификовало тзв. хумано пресељавање уз помоћ економских параметара. Добростојећи Французи су се заштитили баснословним ценама квадратног метра станова у квартовима, градовима или селима где живе, спречавајући на “политички коректан” начин да им долазе нежељене комшије.
Живети у добром делу града не значи само сигурност или квалитет услуга и превоза већ одређује и будућност вашег детета. По француским законима деца могу да иду само у одређену државну школу у њиховој близини, а ако родитељи хоће да њихови малишани похађају школу ван њиховог кварта, морају да их упишу у приватну школу која се плаћа. На тај начин деца из сиромашних породица не могу да иду у школе са квалитетним и мотивисаним наставним кадром. Из разумљивих разлога бољи учитељи и наставници одлазе или у приватне школе или оне државне које се налазе у богатијим квартовима. На тај начин се затвара круг: лоши наставници и учитељи, необразовани и депресивни родитељи и сиромаштво, одузимају и оно мало наде да млади Французи муслимани могу да се извуку из тог зачараног круга. Таква сегрегација је и допринела да се француски социјални лифт заустави и створе услови за рађање нове нације.
Нова.рс
