У речнику Јосипа Броза Тита атрибут „империјалистички“ био је клетва. Србима је смисао те маршалове омиљене псовке постао кристално и заглушујуће јасан у пролеће 1999. године кад су их удружене евроатлантске империјалне силе- англосаксонске, германске и романске, засуле оловом и уранијом, и отеле им Косово и Метохију.
Епистемолошки прикраћени, нишчи духом и они други, љубитељи Јудиних шкуда, добили су ових дана нову, крајњу шансу да прогледају. Прст у око елементарном, српском, националном и грађанском самопоштовању гурнули су амбасадори Француске и Немачке у јужној српској покрајини. Сковали су свој, француско-немачки план како да оскрнаве српску некрополу коју су окупирали у сутон протеклог века, и да тако обесмисле велики светски, за Србе нарочито дирљив празник, Дан примирја у Првом светском рату, 11. новембар.
Из медијских извештаја сазнало се за ток догађаја. На војничком сектору српског, православног гробља у Приштини 1984. године постављена је бела мермерна спомен-плоча на којој је, поред крста, исписан текст: „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1912-18“. Парох приштински Станиша Арсић, пре неколико дана, обилазећи гробље, приметио је да је бела плоча премештена с леве бочне стране гробишта, а да је на њено првобитно место, на прочељу, монтирана црна плоча са натписом на француском, српском и албанском језику: „Вечита захвалност француским војницима палим на Косову 1918“.
Прота је пријавио случај приштинској полицији која му је саопштила да је рокирање плоча извело приштинско предузеће „Хортикултура“ на захтев француске амбасаде у Приштини!!!
„Ембахада која управља туђим гробљем“, намеће се као један од могућих наслова овог саблажњивог подухвата.
Операција је урађена без обавештавања Епархије рашко-призренске или неке друге српске институције. Бласфемични грађевински захват реализован је уочи Дана примирја, а тог дана, поред скрајнутог српског мермерног спомен-обележја, које је испало из кадра, а испред нове, црне плоче, приређена је заједничка француско-немачка церемонија помирења над српским костима.
На прочељу гробишта истакнуте су, слева на десно, заставе „Косова“, немачка и француска. Српског знамења, заставе Републике Србије, барјака Краљевине Србије под којом су српски војници дали живот или стега Српске православне цркве није било.
То би се, у најмању руку и ван сваког афекта, могло назвати империјалним цинизмом (по Б. Клаићу: бестидност, дрскост, груба отвореност, презир морала и сваке друштвене форме). А онда, јуче, летвица је померена навише. Двојица приштинских амбасадора, француски, Оливије Геро, и немачки, Јенс Роде, своју гротескну мисаону излучевину пласирали су у заједничком саопштењу достављеном Танјугу.
„Разочарани“ су, кажу, српском вербалном реакцијом. Па они су „само померили“ српско спомен-обележје, опрезно и нежно, тако да „ниједно тело војника није померено“. И то из, по њима јаког разлога: зато што је њихова церемонија „окаљана полемиком“ у неким приштинским медијима- због присуства српске беле плоче испод које леже изгинули Срби. Па су је мало дислоцирали, како би смирили полемику.
Сликарски пандан оваквог парамисаоног склопа била би платна Хијеронимуса Боша, а, ван сваке озлојеђености, овакви искази могу се назвати колонијалним сарказмом (по Клаићу: злобна, љута, заједљива, загрижљиво-пакосна, оштра и горка поруга).
Из неког разлога, месје Оливије Геро воли да се мирбожи са Немцима над српским гробовима. А не, рецимо, у Паризу где су немачке трупе двапут умарширале и где је, 1871. у дворцу Версај проглашен Други Рајх, или на месту страшне међусобне, германско-романске кланице, у Вердену, 1916.
Можда се, неким чудом, распоред спомен-обележја на српском војничком гробљу врати у пређашње стање. Али, перверзна аргументација из саопштења немачко-француског парадипломатског дуета остаје као жалосни печат једне скаредне ароганције, у добу кад су империје поново полуделе, црње него 1914. године.
