Сједињене Државе могу поздравити појаву моћне Турске, али се тако не могу односити према моћној Русији која није један пут у историји била у савезу са Немачком
Разлог највећег америчког страха не треба да буду ни Кина ни Ал Каида. Плашити се треба обједињавања технологија Европског полуострва са природним ресурсима Русије. То би створило силу која би била у стању да изазове и угрози америчку супремацију
Немачко-руски односи, колико год били у раној фази и пригушени, морају утицати на САД. А ум Вашингтона је мешавина клишеа о Русији и Европи из периода после хладног рата, плус – опседнутост тероризмом
Пољска, по мом мишљењу, треба да уз подршку САД чува Северноевропску низију, а Словачка, Мађарска и Румунија да штите карпатске пролазе. Тако ће се осујећивати оно чега САД треба да се највише боје: савез између Русије и Немачке, плус са Западном Европом
РУСИЈА поново добија историјски препознатљиву форму.
Немачка тек започиње процес преиспитивања своје улоге у Европи, а слабе странеЕвропске уније већ су постале очевидне.
Турска већ прави прве кораке у свом прерастању у регионалну силу.
На почетку смо периода у којем се ове три силе спремају да играју своју игру.
Излазак Турске на арену иде на руку Сједињеним Државама. САД приводе крају своје ратове у региону, а Турска ће бити мотивисана да попуни вакуум у борби са радикалним исламом који ће се појавити.
Они који тврде да је садашња турска влада радикално-исламистичка – греше из два разлога.
Прво, Турска је дубоко подељена јер има и у њој постоје и моћни наследници световних традиција Кемала Ататурка. Они су исувише моћни да би дозволили радикалном исламу да их угуши.
Друго, исламизам турске владе никако се не може упоређивати са оним који постоји, на пример, у Саудијској Арабији… То је суптилни, еластични и пре свега прагматични ислам. Он је дошап из историје током које је турски ислам у савезу са католичком Венецијом доминирао на Средоземном мору.
Турски ислам, дакле, није довољно моћан да би се наметнуо секуларним снагама, а и сувише је урбанистички да би пао у упрошћени радикализам.
Турски ислам ће зато радити оно што је и дужан да ради, али помагање Ал каиди – није на његовом дневном реду…
Сједињене Државе могу поздравити појаву моћне Турске, али се тако не могу односити према моћној Русији која није један пут била у савезу са Немачком.
Разлог највећег америчког страха не треба да буду ни Кина ни Ал каида. Плашити се треба обједињавања технологија Европског полуострва са природним ресурсима Русије. То би створило силу која би била у стању да изазове америчку супремацију.
То би било оно око чега се вртио 20. век.
Немачко-руски односи, колико год били у раној фази и пригушени, морају утицати на САД. Лично не разумем како ово разуме америчко руководство . Јер, ум Вашингтона је мешавина клишеа о Русији и Европи из периода после хладног рата, плус – опседнутост тероризмом.
Сада у Вашингтону није време за јасно стратешко промишљање. Мене раздражује да одлазим тамо где моје погледе сматрају алармистичким и прерадикалним, док ја њихове погледе самтра застарелим и поједностављеним.
Знам да су Пољаци дубоко забринути због тога што Вашингтон не разуме овај проблем…
Сједињене Државе су огромна земља, а Вашингтон себе замишља као њен центар, али то у стварности није тако. Сједињене Државе немају центар.
Притисак из света и америчке јавности утичу на деловање Вашингтона, мада се он према њима не поравнава баш вољно. Ја немам право да формирам било шта, али сматрам да Вашингтону – да би подржао Пољску – треба показати путеве…
НАТО сматрам бирократијом која остварује надзор над алијансом чија мисија је била завршена пре 20 година.
Са америчке тачке гледишта, подстаћи Француску и Немачку на нешто није могуће, а и бесмислено је. Те земље имају своје интересе и другу географију.
А Intermarium Пилсудског чине: Пољска, Словачка, Мађарска, Румунија, можда и Бугарска, као алијанса ове генерације. Та алијанса блокира Русе, раздваја их од Немаца, а још и меко ограничава аспирације Турске а југоисточну Европу.
Земље Intermarium’a и даље су под привлачном снагом Европске уније и НАТО, али се та привлачност смањује. Незаинтересованост Немачке још 2008. Се није свидела поменутим земљама које су схватиле да је НАТО већ у историји.
Пољаци морају бити лидер овог блока, а Румуни – његов јужни јарбол. Мислим да Пољаци већ размишљају у овим терминима, а да су Румуни још далеко од те идеје.
Пољска, по мом мишљењу, треба да уз подршку САД чува Северноевропску низију, а Словачка, Мађарска и Румунија да штите карпатске пролазе. Тако ће се осујећивати оно чега САД треба да се највише боје: савез између Русије и Немачке, плус са Западном Европом.
Пише: Џорџ ФРИДМАН, оснивач и главни аналитичар Stratfora
Факти
