Не меримо више, што би рекла Десанка Максимовић, време на сате, ни по Сунчевом врелом ходу; дан је кад нам се Његове очи врате, а ноћ – кад поново од нас оду…
И Он је, што је најгоре, у то поверовао.
Малигно се шири по екранима и осталим медијима, нема те теме за коју није стручан, нити проблема који не може да реши. А, кад баш зашкрипи, ту је увек нека од копија верног Лукса, да се баци на бомбу, а да се Он услика насмешен, рањен, али што је најважније – живљи него икад.
Само, вели, да падну две добре кише, да ижџикља кукуруз, и ето нама немачког стандарда и раста који ни Фирер ономад није могао да сања газећи прво преко Пољске, па онда преко осталих. А, он је, брат брату, имао на располагању толико робље, овај наш је осуђен на нас лење и глупе и зависан од небеског дажда и божје милости.
Мада, не знам шта ми Срби уопште од њега хоћемо? Пуни су свет и Европа будалаша на високим положајима: оном Оланду домаћи исламисти газе народ као мраве, а он брани дворског фризера плаћеног 10.000 евра месечно. Код Енглеза се тек не зна ко је од кога луђи, брегзиташи или европејци. Фрау Ангела гледа како јој привреда копни док индустријалци бесне, али се она ухватила санкција Москви ко пијана баба за плот.
Мајку му, понекад помислим: да нису они, уствари, од Њега учили, а не Он од њих? Јер, видели су да и у 21. веку, уз помоћ медија, независног правосуђа и још независне полиције, можеш да од некад промућурног народа направиш стадо оваца, па му просто завиде.
Шта би Оланд и остали дали да им се испред канцеларије нацртају стотине људи који у њима виде богове, а не државне службенике и слуге народа? Пожеле ли, као некад давно светски лидери, да стану уз Њега као уз друга Тита док им раздрагана дечица машу заставицама? Шта би им фалило да и они мало осете ту ничим ограничену моћ и ту љубав која просто куља?
Може ли Путин да натера своје министре да кисну као будале, уместо да рашире кишобране као људи? Цврц Миљојка, ни код Баћушке тога нема, ма колико се његовим сарадницима тресле гаће.
Наш Вођа помера границе, поставља нове стандарде, није да немамо чиме да се поносимо. Онај Који Се Смеје Глупостима У Новинама великодушно прима на српску груду дојучерашње робијаше из Гвантанама, који су прво, ако је веровати Америма, били љути злочинци и џихадисти који треба да иструну иза решетака, а онда, кад је понестало места у ћелијама, волшебно постали невинашца жељна стицања знања из информатике, печења ракије и упознавања српских обичаја.
Код Њега је све тако једноставно и разумљиво и нема нерешивих проблема. Он на све има одговор, од Железаре до сузбијања лудака који силују и убијају децу, стручњак опште праксе и поносни отац чије ће дете за струг, да диже бе-де-пе, а не на факултет, одакле се регрутују разне антидржавне паткице и где се дипломе купују на комад, или на кило.
Боже, бојим се да он заиста верује да ће вечно владати и да ће ускоро златне рибице долазити у његов кабинет да им испуни три жеље, као они, што наручени, што стварни несрећници који у приученом правнику и штеточини виде Спаситеља.
Уколико вам баш догори до ноката, распитајте се тражи ли фризера. Можда је Чеда абдицирао.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вестионлине
