Гардијан: Испод површине поплава на балкану лежи друштвена катастрофа

Замислите следећи сценарио. Катастрофалне поплаве су погодиле вашу земљу. Више од 100.000 кућа су или срушене или у муљу. Више од милион људи је погођено овом катастрофом.

У исто време, најбогатији бизнисмен одлучује да своју супругу одведе у Лондон. Али то је била само безопасна лаж. У ствари, права дестинација је Копенхаген. Када је стигла, открила је да је дошло и осамдесет пријатеља и француски бенд Ноувелле вагуе и британски Суеде. Не, они нису бежали од поплава. Био је то њен педесети рођендан и њен супруг, Емил Тедески, је одлучио да је изненади.

Када се вратио, његово предузеће је помогло донирајући неке намирнице. То је оно што данас представља “друштвена одговорност”: прво згрнеш много новца, потом даш један мали проценат у добротворне сврхе и можеш да наставиш да уживаш без гриже савести.

Током првог таласа поплава у Србији, видео сам сличну ситуацију. Ако сте се нашли у центру Београда, могли сте да помислите да је у питању само још једна јача киша. Уствари, била је то “Прича о два града”. Била су то, како је то Дикенс прецизно срочио, “најгора времена и најбоља времена”.

Биљана Србљановић, позната драматуршкиња, која је обично глас разума у депресивној политичкој реалности Србије, је имала један коментар на свом популарном налогу на твитеру, који није био ни посебно духовит ни паметан: “Ја се извињавам што нисам саосећајна, али имате још десет минута да допливате до галерије Штаб, на промоцију романа ‘Парадајз’. Ово је изазвало лавину осуда у Србији.

Иако је Андреј Николаидис у праву када каже у чланку, на коме коментари читалаца нису дозвољени, да су поплаве ујединиле људе на Балкану, није само та поново откривена солидарност изненадила многе од на скоји су преживели артове деведесетих година прошлог века, када су, уместо пружања помоћи да се спасе кућа, комшије спаљивале згарде само зато што је неко био Србин, Хрват, муслиман или хришћанин. Када будемо завршили са честитањем себи самима, требало би да поставимо нека озбиљна питања.

Није ово само пролеће солидарности, већ и зима очаја на Балкану. И ако смо раније и имали све, ускоро нећемо имати ништа. Испод површине катастрофалних поплава се не крије само природна катастрофа већ и друштвена. Као да је холандски краљ Вилијам-Александар био у праву када је прошле године изјавио да је “дошао крај социјалној држави двадесетог века”. У годишњем обраћању нацији које је преносила телевизија, краљ је рекао да ће је заменити ново “друштво учествовања”, у коме ће људи сами морати да штеде и инвестирају како би себи обезбедили социјалну сигурност уз смањену помоћ од владе. Ове озбиљне поплаве на Балкану су показале да је краљ био у праву.

Оно што смо видели је “друштво учествовања”. Људи широм бивше Југославије су сами створили своју социјалну сигурност, шаљући одећу, храну онима којима је потребно. И, да, ми, људи са Балкана треба да будемо поносни на то.

С друге стране, како се вода повлачи, на површину испливава не само то како хрватска, босанска и српска држава нису успеле да упозоре и спасу људе, већ и како су биле саучеснице у њиховој трагедији. У оваквим временима не постоји “природна катастрофа”. “Приодну катастрофу” увек изазивају друштвени фактори.

У протекле две деценије, ове балканске државе су смањиле инвестиције у изградњу и одржавање брана и насипа. За време Југославије, влада је планирала да изгради само у Србији још 34 бране и да регулише токове Дунава и Саве. До данашњег дана подигнуто је само пет брана. Сада се широм Балкана постепено приватизују водопривредна предузећа.

Требало би да се одупремо искушењу да сами себи честитамо на обновљеној солидарности из времена Југославије. Уместо тога, требало би да се забринемо што се остварује изјава краља Вилијама Александра. Када се нађемо на удару наредне катастрофе, бићемо препуштени себи самима да се из мочвара извлачимо чупајући се за косу.

* Превела Марија Шербан

Контрапрес