Гас натерао еколошки савесну Европу да поново потражи спас у угљу

Упркос апелима да се смањи емисија угљен-диоксида, угаљ се све више купује. Испоручује се и еколошки савесној Европи, која је морала да пређе на тврдо гориво услед рекордно високих цена гаса.

Међутим, Европа нема довољно угља. Главни снабдевачи не успевају да повећају извоз. Залихе на северозападу континента су на минимуму – једва премашују четири милиона тона.

Ту је и конкуренција са азијским купцима, јер се и Кина бори са дефицитом угља што је очекивано утицало на цене.

Последњих година у свету је била све мања потражња за угљем, јер су Европа, САД и Кина кренуле путем декарбонизације. Пад потражње за чврстим горивом у време пандемије називали су преласком на чисту енергију. Међутим, то захтева времена.

Када је реч о добављачима, нема посебног избора. Наде се полажу на Русију, која је на трећем месту у свету по извозу фосилних горива. Прошле године је извезла око 200 милиона тона.

Међутим, тешко да ће се извоз значајно повећати због дуготрајног производног циклуса угља, а Русија је ионако главни извозник угља у Европу – извезе преко 40 милиона тона годишње, подсећа шеф аналитичког одељења компаније „АМаркетс“ Артјом Дејев.

Руске компаније ће несумњиво зарадити на све скупљој сировини. На азијском тржишту 2019. године тона угља је у просеку коштала 90 долара, а данас у ЕУ кошта 300. Ипак, значајно повећање испорука у иностранство се не предвиђа, јер је угаљ неопходан и за унутрашње тржиште.

Стручњаци сматрају да ће се, краткорочно гледано, наставити велика потражња за угљем.

Међутим, ускоро ће бити пуштен у рад и „Северни ток 2“. Тржиште чека склапање дугорочних уговора који ће стабилизовати цене гаса, а затим и чврстог горива. Такође не треба заборавити да упркос данашњој потражњи, свет ипак одустаје од угља, који има своје предности: он није самозапаљив и складишти се на отвореним површинама. И, како показује пракса, ако по хладном времену други извори енергије закажу, камено гориво и даље греје.