Гаврило Принцип у шпијунском трилеру

Сарајевски атентат је био кулминација рата великих обавештајних служби на Балкану. Принципов пиштољ је опалио на Видовдан 1914, али је репетиран много раније

ПРИНЦИПОВ метак и после једног века лети Европом. Већ је убио милионе људи служећи као изговор за ратове – Први и Други светски, Хладни, грађански у Југославији… Принципов пиштољ је опалио на Видовдан 1914, али је репетиран много раније, на Видовдан 1878. године на Берлинском конгресу! Аустроугарски циљ био је, по речима бечког министра иностраних дела, стварање „што је могуће веће Грчке, велике Румуније, велике Бугарске, слабе Србије, мале Црне Горе и најпосле слободне Албаније“.

Енглеска и Француска, које су здушно подржавале потискивање Русије с Балкана одлукама Берлинског конгреса, убрзо су промениле мишљење јер су Немачка и Аустрогарска показале експанзионистичке намере и најавиле изградњу пруге Берлин-Багдад. Али, већ је било касно. Позорница Великог рата је формирана, а режисери су неуморно радили у потаји.

– После Берлинског конгреса почео је српско-аустријски шпијунски рат, а Србија је постала бојно поље тајних служби европских сила. Кулминација тих шпијунских битака био је Сарајевски атентат – каже проф. др Милан Мијалковски, професор на Факултету безбедности, некадашњи високи официр контраобавештајне службе Југословенске армије.

Др Душко Томић и он су у књизи „Гаврило Принцип – енигма српско-аустријских шпијунских битака“ први, после једног века, направили реконструкцију и форензичку анализу Сарајевског атентата. Закључак је поразан: о атентату и Принципу написано је хиљаде страна, али ни на једно од суштинских питања – нема одговора.

– Једина сигурна ствар коју знамо јесте да је Принцип пуцао у Франца Фердинанда и да је Аустроугарска знала за његову намеру, а није га спречила. То потврђује документ из архива аустроугарске тајне службе која је још 20. октобра 1913. обавештена о Принциповим атентаторским намерама. У земљи тоталне шпијунаже, то би значило хапшење за сваког другог, осим, из неког непознатог разлога, за Принципа – наглашава др Мијалковски.

Немачка експанзија на Балкан почетком 20. века веома је узнемирила Велику Британију и Русију, које су путем тајних служби почеле озбиљно да се мешају у српску политику.

– Наши моћни „пријатељи“ проценили су да ће Србија непоколебљиво бранити слободу и привући озбиљне аустро-немачке снаге у случају рата. Зато су њихови обавештајци подстицали разна удружења која су пажњу германског блока усмеравала ка Србији – каже Мијалковски.

Ни после целог века нису доступни архиви ни тајних служби савезника, ни аустроугарске војнообавештајне службе Евиденц-бироа, која је имала огроман број агената у Србији.

– Шпијуна је било на двору, у војсци, свуда. Они су деловали и дефанзивно и офанзивно. Посебно је био опасан бечки агент Ђорђе Настић. Он је био међу младобосанцима у Сарајеву, а 1908. у време анексије БиХ креирао „Бомбашку аферу“ и посвађао Србију и Црну Гору. Инфилтрирао се међу студенте Београдског унивезитета и представљао као револуционар, сличан младобосанцима, проповедајући тероризам. Црногорске студенте, незадовољне политиком кнеза Николе, наоружао је бомбама за атентат, а онда кнезу најавио њихов долазак рекавши да их шаљу српске власти. У Будимпешти 1908. он издаје брошуру у којој се представља као бивши члан „југословенских револуцинара с Теразија“, који припремају општу револуцију која ће почети у Босни и Херцеговини и Хрватској – каже Мијалковски.

Аустроугарски Евиденц-биро је имао улогу и у мајском преврату 1903, кад су црнорукци убили краља Александра Обреновића, баш у тренутку кад се приближавао Русији и договарао с Бугарском и Грчком о наступу против Турске.

– С краљем Петром Карађорђевићем у двор су дошли саветници, међу којима су били агенти Евиденц-бироа. Један од њих, Живојин Балугџић, био је краљев стари пријатељ и лични секретар. Краљ, некадашњи војник Легије странаца, пре доласка на трон био је регистрован као сарадник француске тајне службе током ратовања у босанско-херцеговачком устанку. Принципов деда Јово био је у штабу устанка – каже др Мијалковски.

Откривени досијеи Евиденц-бироа о српским официрима показују да су Аутроугари имали доушнике у врху војске. Бечки шпијуни су посебно били присутни у кафани „Златна моруна“, где су се окупљали младобосанци, укључујући будуће сарајевске атентаторе, као и бивше комите пореклом из БиХ.

– Они су имали сопствену тајну организацију „Смрт или живот“, у којој су чланови могли да буду само из БиХ. Иако су ту били многи осумњичени за Сарајевски атентат она је остала мистерија – набраја др Мијалковски.

Он не верује да су агентима Евиденц-бироа у Србији промакли главни извођачи атентата, Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж, јер су сви били регистровани као „сумњиве и опасне особе“.

– Иако је од 1912. граница Србије и Аутроугарске ојачана са шест елитних чета „граничних ловаца“ с дозволом да убију, сви атентатори су дошли без икаквих проблема у Сарајево на Видовдан 1914. и распоредили се дуж трасе којом се кретао Фердинандов аутомобил. Надвојводу је Оскар Поћорек, поглавар БиХ и будући командант аустроугарске Балканске војске у Великом рату, дословно зауставио пред Принципом, тако да овај није могао да промаши – подсећа др Мијалковски.

Популарна историја наводи да је одлука о атентату пала кад је у кафану „Златна моруна“ стигла коверта насловљена на Чабриновића с новинским исечком из „Хрватског дневника“ с најавом доласка Франца Фердинанда на војне маневре у БиХ.

– Ту легенду је неко смишљено лансирао. Принцип је у истрази јасно рекао да је атентат спремао две године и да је о доласку Фердинада био обавештен пре Чабриновића. Ту важну информацију Принцип је добио у писму из Лозане које му је у јануару 1914. послао Владимир Гаћиновић, лидер Младе Босне. Он је 1912. у Сарајеву упознао и врбовао Принципа проценивши да је „спреман на све“ – каже др Мијалковски.

Гаћиновић је на студијама у Лозани пао под утицај руске револуционарне политичке емиграције чије је идеје о индивидуалном терору прихватио и ширио међу младобосанцима.

– Циљ Младе Босне било је уништење Аустроугарске и уједињење свих Јужних Словена у федерацију, укључујући и Бугаре. Младобосанци нису били српски већ југословенски националисти, а давали су предност социјалној у односу на националну револуцију – подсећа Мијалковски.

Гаћиновић је уочи атентата напустио идеје о индивидуалном терору и био је веома разочаран јер Принцип није послушао његов налог да обустави акцију који је послао преко младобосанца и социјалисте Данила Илића.

– С друге стране, и Драгутин Димитријавић Апис, шеф српске војнообавештајне службе и један од главних црнорукаца, преко истог човека, Илића, наредио је да се атентат не изводи. Принцип није послушао ни Гаћиновића ни Аписа. Штавише, он наређује Илићу, који му је наводно био надређен, да пронађе још неколико атентатора. То мења слику о ланцу командовања и чини Принципа још већом мистеријом – каже Мијалковски.

Драгољуб Димитријевић Апис и Владимир Гаћиновић су скончали исте 1917. године насилном смрћу.

– Апис је убијен на правди бога, по жељи краља Александра. Он је жртвован јер је српски државни врх у том тренутку водио тајне преговоре с Аустроугарском о сепаратном миру. Тиме су учинили услугу, пре свега Немцима, према којима воде сви трагови завере. Одлуком суда у Сарајеву већ су били осуђени и побијени људи који су технички били повезани с атентатом, а убиством Аписа и двојице његових сарадника завршен је посао чишћења трагова. Гаћиновић је неколико месеци касније отрован. По једној верзији, то су урадили црнорукци, а, по другој, Аустријанци, односно Немци – каже Мијалковски.

ПРИЗНАЊЕ

Аписово наводно признање да је организовао Сарајевски атентат, које је написао у Поверљивом рапорту на Солунском процесу, са становишта контраобавештајца нема вредност, указује др Милан Мијалковски. – То признање нема никаву вредност јер не постоји ниједна чињенице која би га поткрепила. Апис се само надао да ће тако извући живу главу. Оптужбе да је сарађивао с руском тајном службом су такође половичне. Апис је једнако добре везе имао и са немачком обавештајном службом – наводи др Мијалковски.

МИСТЕРИЈА ЧАБРИНОВИЋ

Постоје велике недоумице о Недељку Чабриновићу, првом атентатору који је прерано бацио бомбу на Франца Фердинанда, сматра др Мијалковски. – Чабриновићев отац, који је држао кафану у Сарајеву, био је проверени аустријски шпијун. Млади Чабриновић се представљао као анархиста, а Французи и југословенски масони тврдили су да је био на вези са Евиденц-бироом. Наиме, он је протеран из Сарајева и дошао је у Београд с ореолом револуционара. Кад је српска полиција тражила од аустријског посланства податке о њему одговор је био да се ради о примерном грађанину. После илегалног преласка у Босну, одвојено од Принципа и Грабежа, Чабриновића је прихватио извесни „патриота“ Дакић кога су Аустријанци сматрали „најбољим шпијуном против Србије“ – наводи Мијалковски.

Б. Субашић

Новости