Да ли је друштво социјалне правде, гарантовано Уставом, после деценијске транзиције постало утопија. Скупље школарине и здравствена заштита. Изменама закона ограничавају слободе и права радника. Јаз између шаке ултрабогатих и масе хиперсиромашних
ДРУШТВО социјалне правде у Србији гарантује и Устав, али грађанима делује само као – сан. Све скупље школарине и здравствена заштита, ограничене слободе и права радника, рекордна стопа незапослених демантују (политичке) амбиције зацртане разним законима. Да ли је, у таквим условима, макар друштво минималних социјалних разлика достижно?
Зоран Стојиљковић, професор Политичке социологије савременог друштва на Факултету политичких наука, подсећа на старо правило по којем све странке у изборној кампањи улазе у љубавни однос са сиромашним бирачима, а доласком на власт у брак са међународним финансијским институцијама.
– Они којима су најпунија уста социјалне правде и обећања о благостању по правилу највише капитализују своју политичку моћ. Уосталом, тајкуни настали деведесетих су то успели уз помоћ власти. Зато је и данас на делу буразерски капитализам, јавни и приватни монопол, а сведоци смо све већих социјалних разлика јер су радницима припале мрвице, а политичким елитама кајмак.
Србија би, према мишљењу проф. Стојиљковића, требало да нађе средње решење између неолиберализма и државе која туторише од колевке па до гроба:
– Сасвим је погрешно и неправедно да се становништво препусти стихији, тржишту и ризицима… Исправно је да им обезбеди једнаке могућности и да спречи да слабији буду предмет манипулација. Значи, морало би да се инсистира на превентивној социјалној држави, односно да не лечимо последице већ делујемо на узроке. Зато мора да постоји једнака могућност образовања за све грађане, лечења, мора да буде развијена социјална мрежа односно да имамо приступ спортским институцијама, домовима културе, информацијама… А како ће то да искористе појединци зависи од њих и то ће стварати разлике.
У овом тренутку чини се да сви потези иду у супротном правцу. Изменама Закона о раду планира се смањење отпремнина, а истовремено повећање рада на одређено са годину на три, либерализација отказа… Нацртом закона о штрајку раднички бунт је сасвим обесмишљен, јер осим што је запосленима забрањен излазак на улице, цела процедура око организације штрајка је бирократизована до крајности. Управо овакве норме ће, упозоравају синдикалци, додатно појачати несигурност и неправду.
ПРАВДА И ТРЖИШТЕ ЈАВНОСТ, јавно добро, права грађана… све би то, када би постојало и било заштићено, аутоматски водило држави у којој има и више социјалне правде и више тржишта – каже професор Владимир Милутиновић. – Правда и тржиште су појмови који су међузависни. Не би требало да правду прогласимо за илузију због тржишта, јер ће са илузорном правдом нестати и тржиште.
– Међународна радничка организација има јасну представу о томе како би социјална правда могла да буде остварена. А то значи да се морамо залагати да сви људи на свету уживају поштовање и живе достојанствено – каже Ивица Цветановић, председник Конфедерације слободних синдиката.
У Србији најмање 700.000 грађана располаже са мање од 75 евра месечно, а према подацима Уједињених нација тај број у последњих пет година повећава се за чак 100.000 људи годишње. Скоро 800.000, односно сваки четврти радно способан становник, нема посао. Најмање 60.000 радника нема никакву плату, око 150.000 радника има рупе у стажу, а скоро пола милиона их је на минималцу. А према последњим подацима Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, у јуну су искључиво од социјалне помоћи живеле 103.874 породице, односно 28.210 више него пре две године.
– Ако је човек осуђен да живи у сиромаштву онда су повређена његова основна људска права – додаје Цветановић и каже да је зато неопходно створити мрежу организација и активности које промовишу социјалну правду на националном, регионалном и међународном нивоу. – У Србији не постоји прави социјални дијалог јер нема жеље да се чује, а камоли уважи глас радничке класе и синдиката. Овде је пожељно да радна снага буде јефтина а квалификована и без свести о својим радним правима, како би се привукли страни капитал и инвеститори.
И Владимир Милутиновић, професор филозофије, сматра да социјална правда као појам свакако не припада прошлости, пошто је правда основни политички појам:
– Међутим, тренутни друштвени систем дизајниран је и све више се дизајнира да буде у интересу само послодаваца. Права “политичка флоскула” је тврдња да ће нови Закон о раду допринети смањењу незапослености, иако ће он омогућити лакше отпуштање. Уопште, све “структурне реформе” о којима се у нашој јавности говори као о неопходним и нужним представљају промене система у интересу послодаваца. И то у интересу који се сасвим лако може изразити у новцу. Ако по новом Закону о раду послодавац мора да издвоји мању отпремнину него раније онда је то на сасвим једноставан начин у његовом интересу.
Он додаје да се свакако социјална правда данас не може остваривати укидањем тржишне привреде, али тврди да има начина да се она, и у том оквиру, повећа:
– Најпре би требало напустити мантру да нас “приватници све хране”, пошто највећи део буџета пуне грађани преко ПДВ, акциза и доприноса на плате. Није тачно да “приватни сектор” финансира “јавни сектор”. Грађани финансирају јавни сектор. Они због тога могу суверено да одлучују о његовом коришћењу. Требало би напустити идеју да обавезно треба приватизовати структурне монополе, пошто се тако не гради тржишна привреда. И можда најважније, треба политичке одлуке учинити много транспарентнијим, пошто су код нас читави делови система потпуно нетранспарентни и због тога служе за пребацивање јавног новца у приватне руке.
Заштитник грађана Саша Јанковић подсећа да држава заснована на начелима социјалне правде, каква је по Уставу наша, не сме терати своје грађане у економску пропаст:
– И више од тога, када дођу у стање социјалне нужде мора им помоћи. Што помоћи има мање, то се правичније мора делити.
Његовој канцеларији се жали све већи број радника који су под старе дане доведени на руб сиромаштва јер им послодавци годинама нису плаћали ни зараде ни пензијски стаж.
Он зато наглашава да у Србији постоји обавезно пензијско осигурање и да је уплаћивање у пензијски фонд законска обавеза послодавца:
– Радник не сме да сноси штету због тога што послодавац крши закон. Онај ко свој радни стаж може доказати радном књижицом, а висину плате платним листићем, морао би остварити право на пензију из обавезног јавног фонда без обзира на то да ли је држава послодавца терала да поштује закон или не.
Новости
