Где је нестало више од 140 слика из наших амбасада широм света?

Проналазак слике ”Стражар” Паје Јовановића код Николе Ковачевића, градског секретара за комуналне и стамбене послове и члана и одборника СНС који је, наводно, слику платио 140 хиљада евра, подсетило ме је када сам пре неколико година покренула питање судбине уметничког блага Републике Србије чија судбина је непозната до дана данашњег. Наиме, у протеклих неколико година, из амбасада, конзулата и резиденција бивше Југославије широм света, нестало је више од 140 вредних уметничких дела. Према информацијама до којих сам дошла, готово 40 дела недостаје из амбасаде у Риму, а постоје нејасноће и у вези са делима из амбасада у Вашингтону, Хагу, Стокхолму, Цириху и Ослу.

С овим питањима обратила сам се тадашњем министру спољних пословна Ивици Дачићу као и тадашњем министру унутрашњих послова Небојши Стефановићу питајући их да ли они лично и министарства на чијем су челу тада били имају сазнања на територији којих земаља се налази део ове богате уметничке баштине које су највећим делом створили српски сликари, као и поједини уметници са територије некадашње Југославије. Управо око 40 поменутих дела која недостају из амбасаде у Риму, представљају графике словеначког уметника Божидара Јакца, најпознатијег Титовог портретисте. Од дела наших уметника у амбасади у Риму недостаје “Девојка са птицом“ Миодрага Б. Протића.

Уметничка дела нестала су нетрагом и из амбасада у Мексику, Анкари и Бечу међу којима су слике “Улица“ чувене Љубице Цуце Сокић једне од најзначајнијих наших сликарки XX века, слика “Париз“ Пеђе Милосављевића које су биле у амбасади у Ослу, као и три дела Стојана Аралице из нашег дипломатског представништва у Стокхолму.

Како наводе поједини извори из дипломатских кругова, неке од слика су биле премештане из амбасаде у амбасаду нарочито у арапским земљама уочи почетка ратних сукоба на тим просторима. Тада су слике, због безбедности, биле премештане из једног у друго дипломатско представништво и неретко – нестајале.

Након распада Југославије неколико пута је вршена подела затеченог уметничког блага из дипломатских представништава некадашње државе, а највећи део је припао нашој земљи. Само до 2017. године распоређено је готово 1500 уметничких дела, а Србија је по “националном кључу“ добила 791. Једна од највреднијих слика која је припала Србији била је слика Стевана Алексића “Женски акт“ из 1920. године чија је вредност процењена између 150 и 200 хиљада евра. Поред ње, међу вреднијима су биле и слике Марка Челебоновића, Петра Лубарде чијих је било преко 20 слика, као и слике Милића од Мачве и Пеђе Милосављевића. Поред ових, из амбасаде у Москви Србији је припала слика Саве Шумановића “Мотив из околине Париза“ уједно једна од највредниијих слика чија је вредност досезала до 300 хиљада евра, а која је – мистериозно нестала.

Занимљиво је да је највећи број ових слика готово сасвим непознат јавности јер су право из уметничких атељеа одлазиле у амбасаде. Током педесетих година прошлог века, када су оснивана дипломатска представништва некадашње државе широм света куповано је највише слика.

Са овим сазнањима сам се пре три године обратила и Дачићу и Стефановићу питајући их да ли министарство спољних послова поседује регистар ових уметничких дела, постоји ли икакав попис дела које недостају или пак објашњење, као и да ли у се у име државе Србије обратили Интерполу због нестанка ових уметничких дела. Ни после три године, одговор није стигао, као ни објашњење о судбини ових слика које су део уметничког и културног блага Србије. Судећи по случају одборника СНС Николе Ковачевића који је у свом пртљагу имао слику Паје Јовановића, постоји бојазан да су и остале слике или завршиле на зидовима СНС јуришника, или пак непознатим, а вероватно противзаконитим каналима дошле до нових власника.

По смени власти, један од приоритета Министарства културе, МУП и Министарства унутрашњих послова требало би да буде проналажење ових уметничких дела и њихов повратак у Србију, уз истрагу и подизање оптужница против оних који су својим нечињењем допринели да се ово огромно благо изгуби или доспе у туђе руке. Ово је важно и због тога што је већи део ове колекције сасвим стране стручној јавности, а према проценама стручњака, поједина дела су међу највреднијим делима поменутих уметника. Свим тим делима место је у нашој земљи, овдашњим музејима где треба да буду презентовани јавности као део нашег националног блага и наслеђа.

Директно.рс