У јавности западних земаља све чешће се чују речи „фашизам” и „фашисти”. Резервисане су за Доналда Трампа, Герта Вилдерса, Марин ле Пен и остале „десне популисте”. При томе, коришћење тако тешких речи правда се позивањем ових политичара на националне вредности, захтевима да се зауставе масовна усељавања у њихове земље и ксенофобичним испадима њихових присталица.
Фашизам је, међутим, појам чије значење се не може брзо и лако одредити. Тако је, уосталом, са свим политичким идеологијама. Нема општеприхваћене дефиниције либерализма, социјализма или конзервативизма. Познато је да се под појмом „фашизам” крију тако разнолики покрети какви су италијански фашисти, немачки нацисти или хрватске усташе. Све то, ипак, не би требало да нас збуни и спречи у намери да разумемо ову важну историјску појаву.
У томе би, више од политичких поједностављења и теоријских образложења, могло да нам помогне историјско искуство. Постоји једна кључна особина фашизма на коју се, у општој граји против Доналда Трампа или Марин ле Пен, намерно или не, пречесто заборавља. Фашисти су, ипак, остали упамћени по агресијама на друге, суверене земље, по бескрајним ратовима, разбијању држава и по насилним променама граница. И Луј XIV и Наполеон вршили су агресије на суседе, водили непрекидне ратове, разбијали земље и мењали границе. Хитлерове агресије су, међутим, биле праћене масовним уништавањем целих људских популација, какве су били Јевреји, Роми или Срби. Као такав, фашизам је упамћен нарочито у Централној, Источној и Југоисточној Европи.
Агресије на суседне земље, бескрајни ратови, разбијање држава, насилне промене граница? Да ли нас то подсећа на Доналда Трампа и Најџела Фаража или на њихове политичке противнике, кланове Клинтон и Буш, на Тонија Блера и Дејвида Камерона? Треба ли подсећати на разарање Југославије, Авганистана, Ирака, Либије, Сирије, опкољавање Русије, провоцирање Кине, Ирана? Трамп, напротив, ако је веровати најавама, заговара традиционалну дипломатију интереса и преговора између суверених држава, какву свет познаје још од Вестфалског мира из 1648, насупрот бескрајним крсташким ратовима у име „вредности”, које неуморно воде њихови либерални противници.
Масовно, етнички мотивисано уништавање целих људских популација? Ови људи успели су у ономе што је Хитлеру и Павелићу изгледало као недостижни идеал: побили су и протерали српско становништво у Хрватској, деловима Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији. То су, наравно, спровели рукама својих локалних сарадника, баш као што су то учинили с хришћанима у Ираку или Сирији. Не би требало заборавити ни медијску антисрпску хистерију која је омогућила потоње, некажњене, масовне злочине над Србима. Та операција упоредива је само с оним што је нацистичка Европа учинила с Јеврејима.
Марк Мазауер, професор на Колумбија универзитету у Њујорку, у књизи Хитлерова империја, утврдио је да су се Хитлер и нацисти, у злочинима почињеним у Источној Европи, угледали на колонијална искуства либералних држава, Велике Британије и САД. Они су, једноставно, на Европљанима примењивали оно што су либерални колонизатори чинили у Африци и Азији. Хитлер се дивио промишљености и безобзирности Британаца у Индији, као и расистичкој бруталности САД према црнцима и Индијанцима. Отворено је говорио да ће словенски свет, нарочито Русија, у будућности бити Индија уједињене, немачке Европе. У германском колонизовању словенских територија на истоку Европе Хитлер је желео да се угледа на искуства САД. Тамо су се енклаве „расно и цивилизацијски супериорног становништва” у индијанском мору постепено повезивале, спајале и отимале земљу домороцима.
По мишљењу Мазауера, покушаји либералних империја да присиле колонизоване земље да усвајају њихове модернизацијске и културне моделе само су друго лице неуништивог, древног расизма. И Хитлер и Гебелс позивали су на уједињење Европе око Немачке, да би се заштитиле и одбраниле њене расне, али и културне вредности. При томе, отворено су тврдили да су кључне сврхе уједињења Европе одбрана од Русије и поход на њу. Реторика одбране од Совјетског Савеза била је корисна и у послератном процесу уједињавања Европе, при чему су, како Мазауер показује, на том послу марљиво радиле, као високи чиновници, и дојучерашње Хитлерове присталице. Руска опасност била је важан део кампања присталица ЕУ на референдуму о брегзиту у Британији и присталица Хилари Клинтон на изборима у САД.
Неко ће рећи да, на крају крајева, НАТО либерали не освајају свет у име расе, него људских права. Бомбе су, по Републици Српској, Србији, Ираку, Либији и Сирији ипак падале уз амерички и британски рок енд рол, а не уз немачке војничке маршеве. Заиста, лепа утеха за милионе њихових жртава.
Аутор: Милош Ковић, Политика.рс
Доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета у Београду
