Грађани Србије ће морати да сачекају још месец дана како би сазнали детаље уговора између компаније „Иглс Хилс“ из Уједињених Арапских Емирата и Владе Србије о заједничном улагању у пројекту „Београд на води“. Наиме,како је недавно Истиномеру речено у кабинету градоначелника Београда, сада се после одлуке Комисије за заштиту конкурентности, чека и одлука о докапитализацији али и одлука друге државне комисије – Комисије за контролу државне помоћи.
Задатак ове Комисије ће бити да утврди да ли у овом случају постоји помоћ државе и да ли се њоме нарушава конкурентност, објаснио је у интервјуу листу Политика први човек „Београда на води“ Никола Недељковић.
„Становиште предузећа на чијем сам челу је да у овом пројекту нема државне помоћи. Очекујем да ћемо потврду тога имати за месец дана“, рекао је Недељковић.
Политика, 17.6.2015.године.
Образлажући ово генерални директор “Београда на води” је рекао да Влада Србије неће издвајати новац за “Београд на води” у виду државне помоћи, већ ће бити узет државни кредит од 130 милиона евра од арапских партнера.
Ипак, чим Комисија за контролу државне помоћи доноси одлуку постоји могућност да се ипак ради о субвенцијама из државне касе. Јер јавност и даље не зна ко узима овај кредит, да ли држава или “Београд на води” и да ли се за њега дају неке гаранције и ко то ради – држава или град.
Ових непознаница и питања, међутим, не би ни било да држава примењује закон. Наиме, Законом о јавно приватном партнерству донетом новембра 2011. године предвиђено је оснивање Регистра јавних уговора у коме би морао да се нађе и уговор о “Београду на води”. Међутим, четири године и три владе нису били довољни да држава испуни ову законску обавезу. Због чега?
За одговор на ово питање остали смо ускраћени од стране Министарства финансија које је било задужено да успостави и води овакав регистар.
Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић каже да је очигледно да многи очито мисле да овакав регистар није важан.
“Ја мислим сасвим обрнуто, врло је важан. Такав регистар је битна претпоставка за остварење бар два важна циља. С једне стране он би требало да буде битан механизам контроле власти. С друге стране спремност власти да овакве послове учини што транспарентнијим би био битан механизам васпостављања одавно тешко пољуљаног поверења”, каже Шабић за Истиномер.
Међутим, иако тај регистар још није ни успостављен било је покушаја да се јавности ограничи приступ. Како Шабић објашњава, он је у протеклим годинама водио полемику због покушаја да се министарским правилником ограниче и услове права јавности на приступ информацијама из регистра.
“Морао сам чак и да покренем поступак пред Уставним судом, да би тек након тога надлежно министарство одустало од таквог покушаја”, закључује Шабић.
У Регистру јавних уговора према Закону о јавном приватном партнерству и концесијама нашли би се уговори који би били потписани према овом пропису, а како Шабић каже у њему би се сигурно нашао и уговор о заједничком улагању за пројекат “Београд на води”.
Програмски директор Транспарентности Србија, Немања Ненадић сматра да би постојање оваквог регистра било важно због могућности прегледа уговора и то не само оних који су закључени на основу Закона о ЈПП, већ и свих других којима се располаже јавном имовином. Коментаришући необјављивање уговора за пројекат “Београд на води” који је Влада Србије потписала са компанијом “Игл Хилс”, Ненадић каже да померање рокова за објављивање овог уговора говори о томе да политичари нису имали стварне разлоге да не објаве уговор.
“Ни Комисија за заштиту конкуренције, ни Комисија за контролу државне помоћи немају могућност да мењају уговорне одредбе и условљавање објављивања њиховим одобрењем уговора нема никаквог смисла. Дакле, да су хтели да објаве уговор, објавили би га. Ако постоји неки разлог због којег нису објављивали, то свакако није овај који је наведен, већ можда нешто друго – на пример договор са страним партнером”, каже Ненадић за Истиномер.
У Регистру јавних уговора морао би се наћи и уговор о постављању професионалног менаџмента у Железари “Смедерево”. Овај уговор је још један пример скривања пословних аранжмана државе са приватним партнерима. Транспарентност Србија недавно је тражила од власти његово достављање што се није догодило, а као разлог за то наведен је закључак Комисије за заштиту конкуренције. Наиме, у Закону о заштити конкуренције је прописана могућност да та Комисија утврди да неки документи “не представљају информације од јавног значаја”.
“И без улажења у то да ли је Комисија нешто погрешила приликом доношења тог закључка, запрепашћује чињеница да је Министарство привреде уопште дошло на идеју да тражи од Комисије да се уговор изузме из режима слободног приступа информацијама. Најзад, треба нагласити да без обзира на ове закључке и норме других прописа, Закон о слободном приступу информацијама, по сваком логичном тумачењу уставноправног поретка Србије, овде има предност”, каже Ненадић и додаје да се Транспарентност већ жалила Поверенику за информације од јавног значаја и да се чека одлука ове институције о томе да ли Министарство привреде мора да достави тражена документа или не.
“Шта је прави разлог за недостављање уговора о управљању Железаром, не знам. Можда нешто у вези са уговорним односима управљача и несуђеног купца Железаре где се помиње чак и могући судски спор или арбитража, можда нешто у вези са преузимањем обавеза државе према предузећу или запосленима. Шта год да је стварни разлог скривања, иритира упадљив контраст између проглашавања апсолутне тајности уговора и ударања на велика звона о томе како је закључен добар посао када је уговор потписиван”, каже Ненадић за Истиномер.
У овој области, власти врло често користе могућност заобилажења законских процедура због примене међудржавних споразума. Они између осталог омогућавају да се не примењују антикорупцијски механизми из домаћих закона. Такође, заобилазе се тендери и јавни конкурси, а не примењује се ни одредбе Закона о ЈПП. У оваквој ситуацији, јавности остаје само да нагађа каква је правна природа, али и економски интереси тако закључених уговора.
Весна Радојевић, Истиномер.рс
