Поново је актуелан бригадни генерал Предраг Бандић, командант 204. ваздухопловне бригаде РВ и ПВО, који је директно одговоран за прошлогодишњу хеликоптерску трагедију када су изгубљени недужни животи. Прозападни „Блиц“ је редовно обавештавао[i] јавност о развоју Бандићеве каријере, да би пре неки дан потврдио[ii] како се чека још само указ председника Томислава Николића, након чега ће именовани преузети дужност шефа „Војног представништва у Мисији Републике Србије при НАТО“ у Бриселу.[iii]
Нема се шта додати, новинари овог гласила имају одличне изворе у врху Министарства одбране. Успут, кад се већ дохватих „Блица“ – нису се они бавили трагедијом да би дошли до истине, нити их је Бандић нешто посебно интересовао, већ је на месту број један била својеврсна истрага и интригашење о односима у Војсци и Министарству одбране. Посебно на релацији Диковић-Гашић. И то су чинили по западном моделу спиновања – долиј уље на ватру и прати како се пожар разбуктава, а онда што снажније дувај.
Бандић се за нову, врло високу и репрезентативну дужност темељно припремао најмање шест месеци према посебном плану и под покровитељством НАТО савеза. Упркос томе што је начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић не само захтевао његову смену – „удаљење од дужности“ (јавност о свему томе наравно не зна ништа), што је било једино исправно и према закону[iv], већ се и противио одлуци државне власти да Бандић представља систем одбране и Војску Србије у седишту Алијансе и истовремено у ЕУ.
Одлука је крајње непримерена, може се закључити деструктивна и противна здравом разуму. Имамо дакле генерала кога је Војнодисциплински суд огласио одговорним за трагедију и изрекао меру заустављања у напредовању. И поред тога и поред толико других, баш он је одабран да представља Србију.
Наравно, била је то фарса од дисциплинског поступка – суђења, које се у Војсци обавезно спроводи независно од кривичног гоњења. Тек толико да се јавност умири и подигне димна завеса. Поступак којим је добијено на времену и дат простор надлежном тужилаштву, које до дана данашњег није подигло оптужницу и то најмање противу Братислава Гашића и наведеног генерала.
Бандић је заслужио далеко већу дисциплинску казну од оне која му је изречена зато што је те кобне ноћи, у време док се налазио на годишњем одмору (!) вишеструко прекршио Закон о Војсци Србије, затим Правило службе и особито процедуре које регулишу употребу војних ваздухоплова у миру. Поред наведеног, што је иначе признао у јавности и надлежним истражним комисијама, ухваћен је и у више лажи. Од скривања неких битних чињеница као што су разговори мобилним телефоном, до процеса одлучивања о алтернативном месту слетања хеликоптера, наређивања пилоту у кључним тренуцима, обучености посаде, стања летелице и другог.
Но, оно што је најважније – игнорисао је субординацију у командовању, додворавајући се тадашњем министру одбране Братиславу Гашићу (и осталим министрима), преузимајући надлежности ни мање ни више него начелника Генералштаба и Здружене оперативне команде. И посебно Оперативног центра система одбране и Оперативног центра РВ и ПВО, који су једино власни да организују и изведу употребу хеликоптера.
О овом случају је писано више текстова[v] на ФСК у реалном времену, извршене су одговарајуће стручне анализе и изнете процене развоја догађаја. Дешавања на случају у потпуности су потврдили исправност закључака. И, зато, не вреди се сада ишчуђавати.
Србија није званично ушла у НАТО, али је та северноатлантска дружина са својим „стандардима и процедурама“ као и темељним кадровањем, уздуж и попреко у Србији, где ведри и облачи како њима одговара. А ту чињеницу управо нам потврђује случај Бандић. Да видимо како, кроз једно мало подсећање.
У тексту „Како се води (и усмерава) истрага хеликоптерске трагедије“ (19.03.2015)[vi] између осталог анализирао сам наступе Александра Вучића, који је из дана у дан разводњавао ствари, каналисао рад истражних, како војних тако и тужилачких органа, и злоупотребљавајући положај председника Владе, плански дезавуисао јавност. Ево најзанимљивијег дела у наведеном тексту:
„То што се ставио у одбрану министара јасно је, већ смо навикли. Али, зашто је тако грчевито стао у одбрану Бандића? Да ли само зато што се овај млади и перспективни генерал Војске Србије недвосмислено показао код Фекетића, у Обреновцу и на другим локацијама, како премијер истиче, или је можда још важнији разлог чињеница да је Бандић 2008/09.године завршио „Националну ратну школу“ Сједињених Америчких Држава, те је као такав (познато је војној јавности), њихов миљеник и, подразумева се, штићеник.“
Дођосмо до кључне ставке коју сам потенцирао тада а наглашавам је посебно сада. Реч је дакле о генералу који је школован на највишој војној (ратној) америчкој научној установи у Вашингтону, вероватно најпрестижној у свету. У равни „Краљевског колеџа одбране“ у Лондону и наше некадашње (а не ове сада) „Школе националне одбране“.
У Бандића су амерички „партнери“ уложили много. Превише. Илузорно би било лицитирати о десетинама или, прецизније, о стотинама хиљада долара, колико заиста кошта знање и вештина које је тамо усвојио, затим, смештај, исхрана и боравак, како његов, тако и чланова породице, те бројне друге активности.
И, сада, главно питање – да ли се такав кадар који је вишеструко, боље рећи вишедимензионално преумљен (врбовање је крајње благ израз), тек тако пушта низ воду, макар се радило о трагедији која је однела седам живота у тамо некој балканској прћији, која је ипак геополитички важна и економски исплатива? Наравно да не и наравно да тај филм нећемо гледати за скоријег вакта. Бар не док се не ослободимо и не растерамо последњег западног агента у врху власти и по дубини.
Да ли би врх НАТО дозволио да им се поново догоди „неки тамо“ српски Јован Милановић (легендарни обавештајац ВЈ из 1998) који би пронашао неког новог Бинела и разнизао до танчина све могуће агресивне планове „одбрамбеног“ северноатлантског савеза? Ни у сну. Једном су се опекли и то им је довољно за наредних педесет година.
Уместо да се поступало према Закону о Војсци Србије који је веома прецизан и до детаља регулише начине поступања са припадницима који прекрше војну дисциплину или дођу под удар кривичних органа, Бандићу није фалила длака с главе. Рецимо, крајем јуна прошле године, дакле свега три месеца након пада хеликоптера, он је већ командовао вежбом „ Air solution 2015“[vii], коју су припадници наше РВ и ПВО изводили са снагама Ваздухопловства Румуније као чланице НАТО, према плановима из НАТО програма „Партнерство за мир“ а на основу „Плана билатералне војне сарадње“.
Пре неки дан се Бандић појавио и на телевизији „Пинк“ уживо, у „Јутарњем програму“. Безбрижан је, дели лекције, обећава брда и долине, афирмише српску авијацију која ће значајно „ојачати“ са два хеликоптера, а успут прећутно, али вешто рекламира себе и предстојећу НАТО каријеру.
У Бриселу ће заменити генерал-мајора Милана Мојсиловића, бившег команданта Копнене војске, још једног НАТО ђака који је школован пре десетак година у Гармиш–Партенкирхену, познатом НАТО (и америчком) обавештајном „Маршал центру“. Мојсиловић ће највероватније на челну позицију Сектора за политику одбране МО, а након тога, зна се – најозбиљнији кандидат за начелника Генералштаба у перспективи. Пут којим ће свакако проћи и Предраг Бандић.
Тако то ради западна Алијанса. Ништа се не препушта случају. Они одлично схватају шта значи улагати у будућност и баш због тога дејствују према усвојеним плановима. Зато су нам школовали и преумили на стотине највиших војних кадрова. Јер, како би другачије спроводили „јавну дипломатију“ према зацртаној НАТО-ИПАП агенди, која се интензивно спроводи кроз њихов програм „Партнерство за мир“? Наравно, у „војно неутралној“ држави Србији без Косова и Метохије.
На крају – да ли би се Вучић лишио услуга Гашића након пада хеликоптера, што је био куд и камо тежи случај него афера са новинарком Б 92? Па наравно, без размишљања. Зашто то није урадио? Управо због Бандића, који је морао бити сачуван. Смењивати Гашића а не додирнути онога ко му је директно омогућио да се трагедија догоди, било би сувише наивно и провидно. Штитио је првог ради оног другог. И обрнуто. Тачка.
Србија је земља чуда. Но, пре свега, земља бачена на колена. Смождена, дезоријентисана, субверзивно паралисана, десуверенизована и обликована као лака НАТО мета на брисаном простору. Али, у Србији имамо, на жалост, милионске масе којима ће бити потребне године и године да схвате како функционише партократска и истовремено неоколонијална власт латиноамеричког типа из времена 19. века.
Након тих година, када прођу, ако нам се то уопште и деси, биће по оној – ко преживи, причаће.
[i] http://www.blic.rs/vesti/drustvo/afera-helikopter-nezgodnog-svedoka-sklanjaju-u-nato/zbpcfdn
[ii] http://www.blic.rs/vesti/drustvo/potvrdjeno-pisanje-blica-o-aferi-helikopter-general-bandic-sklonjen-u-nato/tv5k42y
[iii] Војно представништво у Мисији Републике Србије при НАТО успостављено је 2010. године са основним задатком да представља Министарство одбране и Војску Србије у седишту НАТО и ЕУ у Бриселу. Има двојаку функцију зато што поред основног задатка извршава и задатке везане за војну сарадњу са ЕУ.
Чине га: Канцеларија Војске Србије, Канцеларија одбране у Бриселу и Тим за везу при Одељењу за војну сарадњу НАТО у Монсу.
[iv] Глава VI Закона о Војсци Србије – „стање у служби професионалих војних лица“, у члану 67. под тачком 6) стоји (као једно од „стања“): „удаљен од дужности“. У члану 77. истог Закона, у другом параграфу појашњено је када се врши удаљење од дужности: „Професионално војно лице може бити удаљено од дужности ако је затечено у вршењу теже повреде војне дисциплине или ако је против њега покренут кривични поступак или поступак због дисциплинског преступа, а кривично дело, односно дисциплински преступ је такве природе да би било штетно по интерес службе да такво лице и даље остане на дужности.“
[v] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/kako-se-vodi-i-usmerava-istraga-helikopterske-tragedije/
[vi] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/kako-se-vodi-i-usmerava-istraga-helikopterske-tragedije/
[vii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8473
Горан Јевтовић, Фонд Стратешке Културе
