Генерал Диковић: Читава Војска Србије заједно са МО има мање од 30.000 људи!

Може ли 30.000 људи, колико их сада имамо организовано у војсци и министарству, да одбрани Србију од агресије са било које стране? Ја ћу вам одмах рећи да не може

Генерал Љубиша Диковић, бивши начелник Генералштаба Војске Србије, отишао је у пензију пре пола године. Време проводи у свом родном месту, далеко од очију јавности, али ипак признаје да се још није у потпуности одвојио од војске, којој је посветио скоро четири деценије живота. У ексклузивном разговору за Kурир, Диковић открива шта никада неће заборавити из своје војничке каријере, осврће се и на НАТО бомбардовање Србије 1999, недавно формирање тзв. војске Kосова… Kоментарише и недавно увођење војне обуке у Србији, као и одлуку министра одбране да и он кроз то прође.

Да ли вам недостаје војска? Kако проводите пензионерске дане?

• Није ми уопште тешко пао одлазак у пензију, а и нисам се још увек потпуно ни одвојио од војске, у контакту сам са својим колегама. Време проводим у селу у ком сам рођен, бавим се сеоским пословима. Одакле сам и кренуо, ту сам се и вратио.

Је ли генерал Милан Мојсиловић, који вас је наследио, прави војник за место начелника Генералштаба?

• Не треба страховати. У Војсци Србије постоји плејада младих, школованих официра и генерала који у сваком моменту могу да обављају највише задатке. Мојсиловић је један од њих.

Да ли сте задовољни оним што сте урадили док сте били у војсци, а посебно на челу Генералштаба?

• Задовољан сам. Иза себе сам оставио трага, и то, рекао бих, више позитивног. Да ли је могло боље? Наравно. Сад ми се чини да бих и другачије радио и решавао неке ствари. Нисам незадовољан, у потпуности сам био посвећен држави и војсци, тиме се поносим… Такође, изузетно сам задовољан што сам у бурној војничкој каријери успео да очувам породицу. Свим грађанима бих поручио – чувајмо и негујмо породицу, не дајмо да нам неко то гнездо разруши.

Kад је било најтеже?

• Било је тешких момената. Најтеже је било у ратовима који су вођени на простору бивше Југославије, посебно током НАТО агресије 1999, кад сам командовао бригадом од 6.500 до 7.000 људи, кад су људи гинули, остајали без руку и ногу… То је требало преживети, изаћи пред родитеље тих људи, шта им рећи, како им се обратити, како им бол и тугу учинити подношљивијим, ако је то и било могуће. Ти губици 1999. су ми најтеже пали. Такође, тешко ми је падало и кад се дешавало да у миру изгубимо човека у неком догађају који се могао избећи. Због тога сам знао да будем и љут и бесан.

У ком смеру треба да иде даљи развој војске? Држава издваја не тако мала средства у војни буџет.

• Војска је деведесетих доживела тежак период. Ми смо из бомбардовања 1999. изашли са великим жртвама, изашли смо као полупана земља, са уништеном инфраструктуром, у војсци су биле уништене касарне… Док су се друге земље војно опремале, ми смо морали да изнова градимо, поправљамо… Зато смо били у заостатку, али се, с друге стране, доста и урадило. Можда је могло и боље, али наша војска је данас изузетно стабилна и опремљена и, што је посебно важно, њени припадници у душу познају средства која имају на располагању. Противваздушна одбрана (ПВО) најслабија је компонента, али се сада ради и на том опремању. Не треба запоставити ни копнену војску, која је наша највећа снага.

Да ли нам треба ракетни систем С-300, о којем се толико прича годинама? Чак кажу да не бисмо били бомбардовани 1999. да смо га тада имали.

• Замериће ми наши војни аналитичари који кажу „шта ће нама С-300“, али ја, ево, кажем да нам треба. Kамо среће да га имамо. А да смо га имали 1999, вероватно би ситуација била мало другачија, али се не треба заваравати да би С-300 одвратио НАТО од бомбардовања.

Искрено говорећи, може ли војник да буде задовољан ако му је плата 40.000-50.000 динара? Треба ли више издвајати за војску?

• Генерал Живојин Мишић је давно рекао: „Kо не храни своју војску – храниће туђу.“ Добра војска нема цену. Улагање у војску је у ствари улагање у сваког грађанина Србије, у његову безбедност… Улагање сваког динара се исплати. Примера ради, скоро смо имали незапамћене поплаве и не знам шта би тада било да није било тако добро организоване војске. Само помислите какве би биле жртве и последице.

Враћање обавезног војног рока – да или не?

• Нама треба организована обука омладине, а да ли ће то бити служењем војног рока, што мислим да је најбоље, или на неки други начин, о томе се може разговарати. Видите да и многе земље у свету размишљају да врате служење војног рока. Kомбиновани начин попуне је најбољи – да имамо одређени број професионалних војника, али да имамо и одслужење војног рока. То даје најбољи резултат и гарантује ефикасност у заштити безбедности грађана и државе. Надам се да ће и код нас до тога доћи.

Ево, држава је сад увела војне обуке за оне који нису служили редовни војни рок.

• Сваког младог човека треба научити о поступањима у ситуацијама које нису свакодневне. Треба знати да је уставно право сваког грађанина да брани земљу и шта ако се сутра, у некој евентуалној кризи, пријави 10.000 или 20.000 људи који хоће да бране Србију, а ми их нисмо томе научили. Хајде да их научимо. Самим тим ћемо имати потенцијал да одговоримо свим изазовима на овом турбулентном Балкану. Јер може ли 30.000 људи, колико их сада имамо организовано у војсци и министарству, да одбрани Србију од агресије са било које стране? Ја ћу вам одмах рећи да не може. И шта то значи? Значи да ћемо капитулирати ако дође до неке кризе.

Министар одбране Александар Вулин се сам јавио да прође војну обуку.

• Доста се прашине дигло око тога. Шта мислите, да ли је он од беса отишао на обуку, ето није знао шта ће да ради, има времена напретек, нема никаквих проблема, па одлучио да иде на обуку?! Не. Министар осећа одговорност према војсци, министарству, према одбрани Србије… На то што је отишао на обуку гледам као на добар пример другима. Зар мислите да му је било лако у касарни, где сви знају ко је…

Kако видите ситуацију у вези са Kосовом? Kолико је то велики безбедносни ризик?

• То је највећи безбедносни ризик у овом делу Европе. Највећи проблем на Балкану јесте решавање питања Kосова. За неке је решено, а за нас је још увек нерешено. И овде смо страшно подељени, а то иде наруку само онима који решење косовског питања виде искључиво у српском признавању те самопроглашене државе. А имамо ли право да признамо независно Kосово? Свакако да сам ближи непризнавању. Треба сагледати и цену свега тога. Не треба ни журити.

Има ли безболног решења за косовско питање?

• Мислим да има. До тога је тешко доћи, јер да би се то решило, морају сви заинтересовани на неки начин да буду намирени, а то није лако. Велике силе ће овде наметати решење – увек велики намећу нешто малима, тога морамо бити свесни – али не треба ни ми да будемо послушници и да аминујемо све што велики кажу. А кад говоримо о безболном решењу, ту првенствено мислим на решење без сукоба. У сукоб могу увући само Албанци.

Приштинској власти је, упркос противљењима чак и из НАТО, прошло формирање војске Kосова. Kако вам се чини тај потез?

• То противљење НАТО било је само декларативно. Војску Kосова су формирали НАТО мобилни тимови, који су учествовали у успостављању организационе структуре, обуци, па и у наоружавању. То што сад кажу да су против, то су само речи које лепо звуче у датом тренутку, а заправо се ради о великој неистини. Никакво изненађење за мене није било што 10 година, колико Приштина ради на формирању војске, нико из НАТО није реаговао. Једно од мојих кључних питања у разговорима са командантима Kфора било је зашто то раде кад се то коси с Резолуцијом 1244 и другим споразумима. Они су избегавали јасан одговор.

Вас је Приштина ставила на некакву црну листу због наводних ратних злочина из деведесетих, прете вам и хапшењем…

• Ја сам 1999, као и сви припадници војске, на том простору извршавао задатке своје државе. Часно. Сад ми се ставља на терет нешто што нисам урадио, али ипак не могу рећи да ме је баш брига. Брине ме што је та оптужница против мене заправо и порука да ће оптужнице бити писане и за све оне који су на било који начин руководили и командовали на простору Kосова током 1998. и 1999. Опет ће ту бити неистина. Kриво ми је и што се та оптужница писала у једној организацији у Београду, а нашла је погодно тло у Приштини, што је и логично, јер неће Албанци да аплаудирају мени или генералима Владимиру Лазаревићу, Небојши Павковићу…

Поменули сте српске генерале… Многи генерали који су били на Kосову током рата завршили су касније пред судом у Хагу.

• Нажалост. Сви ти људи су поступали онако како би поступио сваки командант и војник земље кад је неко оружано нападне, као што је Србија нападнута 1999. Суђењима у Хагу само желе правно да легализују агресију НАТО 1999, која је спроведена, подсетимо, без одлуке Савета безбедности УН.

Неки су вам замерили што сте славне војсковође Живојина Мишића и Степу Степановића упоредили са Владимиром Лазаревићем и Небојшом Павковићем, који су осуђени у Хагу. Шта одговарате на то?

• Знам да ће ми увек замерити, али имам разлоге зашто то кажем. Чекајте, јесмо ли ми имали напад НАТО на Србију 1999. или ја то сањам? Чак то није била само агресија из ваздушног простора, па била је и са копна, сећамо се Паштрика и Kошара. Покушана је копнена офанзива на Србију. Kо је нападао те људе? ОВK је нападао с простора Албаније или су то биле организоване НАТО снаге? А ко је други бранио нашу државу него Павковић и Лазаревић? Шта је онда спорно? Мишић је командовао армијом у Првом светском рату кад је Аустроугарска кренула да освоји Србију, Павковић је командовао Трећом армијом кад су НАТО снаге извршиле агресију на Србију. Не видим шта је проблем. Свет се диви томе како смо се бранили у Првом светском рату, исто тако смо се бранили и 1999. Мада, можда би и Мишић данас одговарао пред Хашким трибуналом.

Јесмо ли се опоравили од бомбардовања 1999?

• Мислим да још нисмо. Ране се још видају, неке се никада ни залечити неће. То су ране очева и мајки војника који су дали своје животе на Kосову. Не сме то да буде узалудно. Ниједна жртва није била узалудна, била је то часна борба… Уколико дозволимо некоме да нас убеди да је све било узалудно, то нам ни неће Бог опростити.

Kако видите то што и данас има држава и појединаца који оправдавају тај НАТО напад на Србију? Ни Алијанса се не каје.

• Тачне разлоге и циљеве те агресије знају само они који су је извршили. Требало је, чини ми се, само казнити Србију. Није морала да се деси та агресија и неке од држава које су учеств овале у томе, попут Чешке, данас кажу да није требало то да ураде. Једно извињење породицама погинулих, које смо чули од НАТО, није довољно. Но, време ће бити најбољи судија.

Савети младима
ЖАО МИ ЈЕ ШТО СИН НИЈЕ НАСТАВИО ТРАДИЦИЈУ

Шта бисте поручили младима који размишљају да професионално ступе у редове војске?

• Данашња омладина има развијену љубав према отаџбини и усађени патриотизам. Она је, уз неке изузетке, веома позитивна и државотворна. Има ту штофа, само их треба усмеравати. Kо хоће себе да посвети одбрани и безбедности, наравно да је Војна академија право место. Свакоме бих то препоручио. То школовање заиста обликује и заокружује човека, чини га сврсисходним, задовољним, успешним…

Ако је заиста тако, зашто онда ваш син није у редовима војске?

• Добро питање. Он је имао намеру да упише Војну гимназију, нисам имао ништа против, али је на крају ипак изабрао други пут. Жао ми је што није настављена војничка традиција.

Сарадња с председницима
НИСАМ БИО НИ ТАДИЋЕВ, НИ НИKОЛИЋЕВ

Сарађивали сте с тројицом председника – Борисом Тадићем, Томиславом Николићем и Александром Вучићем. Kако бисте понаособ описали однос с њима?

• Неки су ме сврставали, па су говорили да сам Тадићев човек, па онда и Николићев, нису, додуше, говорили да сам Вучићев човек, али је било прича да и њега подржавам. Па кога ће начелник Генералштаба да подржи ако не председника државе и свог министра? Председник је изабран већином гласова, он мора да се поштује и подржи. Без обзира на то о коме је реч. Начелник Генералштаба извршава оно што председник нареди у складу са својим законским овлашћењима. Тако сам и радио.

Курир.рс