ГЕНЕРАЛ ПЕТАР ЖИВКОВИЋ: Хомосексуалне афере председника владе

Године 1912. Србија је била у рату, који ће доцније бити назван Први балкански.

Почетком новембра око 50.000 њених војника Тимочке и Дунавске дивизије, под командом генерала Степе Степановића, упућено је у помоћ Бугарима, чије је напредовање било заустављено испред Једрена. Све до краја марта 1913. године трајала је опсада овог стратешки важног града, чија су утврђења подигли немачки инжењери.
У таквим борбама најважнија је артиљерија, док коњица има споредну улогу. Командант коњице Тимочке дивизије Петар Живковић и његови официри доколицу су проводили у пијанчењу и оргијама… А онда се један лепо грађени коњаник јавио на рапорт свом непосредном старешини и изјавио „да га је потпуковник Живковић натерао да буде активни партнер у хомосексуалном односу с њим“.

Ствар је даље ишла линијом командовања и Степа Степановић је затражио да Живковић буде изведен пред војни суд. Али тада се умешао утицајни шеф Обавештајног одељења војске Драгутин Димитријевић Апис, иначе Живковићев пријатељ, и афера је заташкана „да се се не би укаљала част српске војске“.

Завереници на власти

Рођен 1879. у Неготину, у породици ситног трговца, Живковић се определио за војни позив јер је то био начин да се избави сиромаштва: током школовања имао је обезбеђену храну и стан, а доцније сигурну плату. Завршио је прво за подофицира, а онда се дошколовавао уз службу. Пришао је завереницима против краља Александра Обреновића и у ноћи Мајског преврата 1903. откључао им је врата и пустио их у двор. Отуда његова веза са Аписом…

У годинама које су уследиле завереници су били неформална власт у земљи, супротстављајући се у многим питањима и самом краљу, али се Живковић одвојио од њих, понудивши савезништво Александру Карађорђевићу. Тако је отпочео његов успон. Верује се да је Живковић стајао иза афере због које је Ђорђе годину дана касније морао да се одрекне престола.

За рачун Александра Карађорђевића, Живковић је у Солуну 1917. монтирао судски процес на којем је Драгутин Димитријевић Апис с још неколицином официра-завереника осуђен на смрт. Александар му је услугу вратио већ наредне године, кад се у јавности један потпуковник огласио тврдњама да је „Живковић педераст“. Ауторитетом владара, Александар је Живковића заштитио од могућег избацивања из војске.

Скандали нису ослабили његове политичке позиције. Николу Пашића је смрт 1926. спречила да Петра Живковића устоличи на чело Радикалне странке. „Овај наш Пера мора што пре да уђе у нашу странку и он има да је прихвати после мене. Нашао сам да је способнији и издржљивији од свих осталих“, говорио је. А у време Шестојануарске диктатуре 1929. године Живковић је постао председник владе, задржавши и ресор унутрашњих послова.

Ајнштајнов апел

Живковићев мандат је упамћен по многобројним политичким убиствима противника диктаторског режима у Југославији, у првом реду комуниста, што је изазивало протесте и огорчење светске јавности, а један апел да се репресија у Југославији заустави потписао је и Алберт Ајнштајн.

Живковић је због притиска јавности 1932. смењен и постављен за команданта Гарде, а Александрово убиство у Марсељу искористио је да се приближи кнезу Павлу. Има историчара који верују да је баш Петар Живковић фалсификовао краљев тестамент којим је Павле постао намесник и старатељ малолетном краљу, а не краљица-мајка Марија.

За време Другог светског рата био је у емиграцији у Лондону, подржавајући Дражу Михаиловића. Комунистичке власти у Југославији осудиле су га у одсуству на смрт. Умро је у Лондону 1947.