Ја нисам политичар, нити сам на било који начин укључен у политичка дешавања. Био сам војник, и остао сам само војник који је бранио своју домовину и увек ћу јој служити. После изласка на слободу и повратка у Србију, пре скоро две године, потпуно сам посвећен својој породици и себи и не знам због чега би било коме сметало моје појављивање у јавности.” Овим речима почео је разговор за „Политику” генерал у пензији Владимир Лазаревић, некадашњи високи војни старешина у Војсци Југославије и командант Приштинског корпуса и Треће (Нишке) армијске области у периоду агресије НАТО-а.
Шта се то догодило 7. октобра у Нишу на сусрету бивших припадника и старешина Приштинског корпуса и Треће армије, што је изазвало бројна реаговања у земљи и иностранству?
После 7. октобра увидео сам колики је велики одјек имао тај наш скуп. Погрешно је квалификовати наш овогодишњи сусрет као први такве врсте. То је апсолутно нетачно. Још 2000. године ми смо се организовали и свих наредних година редовно се састајали. Сада неко покушава да искористи и злоупотреби те наше сусрете, који нису ништа друго него обични и срдачни сусрети старих и добрих пријатеља, другова и сабораца, нас који смо бранили Србију, а многи се на разне начине и жртвовали у одбрани домовине. Зар ће неко да нам то забрани, да нам одузме тренутке сећања? Јесте, овог пута су изнете неке речи и аргументоване чињенице о невиђеним злочинима. Изречена је истина о монструозним злочинима према српском народу и Србији, према нама који смо се борили. Коме смета истина да су тада, пре 18 година, многи изгубили много? Ми ћемо њима увек одавати сву почаст. За слободу и будућност Србије живот је дало 568 наших сабораца, 568 Обилића из састава Приштинског корпуса, који су се заувек преселило на небо, у вечност и бесмртност. Они су, заједно са свима нама, одбранили Србију у агресији и остварили јединствен и дотле незабележен хероизам који данас представља пример целом свету. Ми смо, то је факат, у пролеће 1999. године предност над агресором остварили несаломивим борбеним моралом, високом патриотизмом, врхунском оспособљеношћу, ефикасним системом командовања и за агресора несхватљивом тактиком ангажовања снага. Признали су главнокомандујући генерали НАТО-а, а ја то с највећим поносом истичем, да против херојства припадника наше војске на Космету нису могли ништа и да су због тога бомбардовали цивилне циљеве… Мене само погађа што у Србији још постоје, ја сам им то име одавно дао, „НАТО добошари”, који све покушавају да демантују, којима никако не годи да се чује истина. А знам веома добро да тиме што покушавају да нас демантују, они у ствари перу своју савест.
Генерали Небојша Павковић и Владимир Лазаревић у време НАТО агресије (Фото АП/Д. Војиновић)
Бурних реаговања било је после позива који сте добили да се обратите студентима Војне академије, као и после предавања које сте им одржали прошле недеље.
Овде је реч о чистој струци, о мојим и искуствима мојих сабораца, за која постоји велико интересовање и у Србији и ван наше земље. Ми добро знамо, а то више изгледа и није тајна, да се наша војна доктрина, способност, подвизи и хероизам српске војске, као и тактика Приштинског корпуса за време бомбардовања 1999. године, изучавају у војним школама и на војним универзитетима у целом свету, па чак и у јединицама НАТО-а, иако то нико не жели јавно да призна. Знамо и да никад неће рећи да је то истина. За та наша искуства заинтересоване су многе армије. Питам се зашто онда наша војска, наши академци и садашње старешине не би добили сазнања о томе, зашто они не би чули та искуства. Ствара се нека неистинита слика око тога, и у земљи и иностранству, да сам ја именован за предавача. Не, нисам именован. Ја нисам ничији чиновник, нити сам добио ангажман од актуелне политике. Позван сам од руководства Војне академије да пренесем своја искуства у одбрани земље и с великим задовољством сам га прихватио. Нисам ни плаћен за то, нити добијам било какав хонорар, нити бих желео да ми неко за то нуди надокнаду. Понављам, нисам именован. А то се стално понавља, и то је апсолутно нетачно. Одазвао сам се позиву и одржао предавање на тему „Хероизам и човечност српских војника у одбрани земље од НАТО агресије и током противтерористичке операције на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године”. То предавање завршио сам цитирајући благопочившег нашег свеца патријарха Павла, који ме је испратио с молитвама на хашки крст и с вером у Бога да ћу се отуда вратити. Он је рекао мени, а ја сам пренео полазницима и старешинама Војне академије шта је он тада мени рекао: „Све ће проћи, остају само душа, образ и добра дела”. А наша војска је све то имала на Косову и Метохији бранећи домовину од агресора 1999. године – и душу и образ, и учинила је добра дела за добробит народа у славу предака, у част савременика и потомака.
Хоћете ли опет за катедру?
Поставља се питање да ли ћу опет држати предавања, али искрен да будем, ја то не знам. Можда будем опет позван, можда и не. Али, заиста на желим да се неистине провлаче и да се код јавног мњења и у Србији и ван ње ствара погрешна и неистинита слика. Често цитирам шеснаестог председника САД Абрахама Линколна, који је давно рекао: „Можете лагати све људе неко време, можете лагати неке људе све време, али не можете лагати све људе све време”. Ово посебно истичем, јер је неко у прошлости успевао да побеђује лажима. Мислим и убеђен сам да је то време ипак прошло.
Када већ помињете време, реците нам како су вам прошле ове две последње године од повратка из Схевенингена?
Радно и у задовољству, у срећи што више нема хашких окова и у великој трци за изгубљеним временом. Јурим 3.405 дана које су од мене и моје породице украли светски моћници, свестан притом да ниједан дан не може да се врати. Заиста, недостаје ми време, јер догађаји претичу једни друге. Ипак, та трка за изгубљеним траје. Ове две године обележене су ми сусретима са пријатељима и друговима, без икаквих других ангажмана осим породичних. Много тога у породици смо урадили и надокнадили, мада не све, а никако не треба заборавити да је мојој породици и мени отета слобода. То је ненадокнадиво.
Генерал није прекршио правила и обичаје ратовања
Владимир Лазаревић рођен је 23. марта 1949. године у Грнчару, код Бабушнице. После основне и средње школе уписао је Војну академију, коју је завршио у Београду 1972, када је имао само 23 године. Прво запослење у чину потпоручника било му је у Касарни „Црвени крст” у Нишу, у 211. Оклопној бригади. После тога, током богате каријере имао је десет премештаја – службовао је на високим командним дужностима на Косову и Метохији два пута – у Призрену и Приштини, а радио је и у гарнизонима Лесковац, Ужице, Београд и неколико пута у Нишу. Половину радне каријере провео је ван куће. У браку са супругом Олгом има тројицу синова Марјана, Милана и Владана, који с породицама живе у Нишу.
Лазаревић је у пензији од 2004. године, а последње дужности биле су му командовање најпре Приштинским корпусом, а потом и Трећом (Нишком) армијском облашћу. Након тога, до одласка у пензију био је начелник Сектора за копнену војску Генералштаба.
Владимир Лазаревић добровољно се предао Хашком трибуналу 3. фебруара 2005, јер је у јануару те године против њега подигнута оптужница. Судски процес против њега завршен је 29. фебруара 2009, када га је Међународни суд у Хагу осудио на 15 година затвора. После жалбе његових бранилаца казна му је смањена на 14 година затвора.
Из притвора у Схевенингену генерал Лазаревић изашао је 3. децембра 2015. године, а у Нишу га је дочекало више хиљада пријатеља и поштовалаца. Тога дана је рекао:
– Процес против мене био је велика борба истине против лажи… Мора да се зна да ја нисам осуђен за то што сам прекршио правила и обичаје ратовања, нисам проглашен кривим ни за једно недело – ни своје, ни мојих сабораца. Пресуда ми је изречена јер сам наводно помогао тројици оптужених лица из мог судског предмета, у протеривању албанског становништва из јужне српске покрајине. И то без икаквих материјалних и других доказа.
Аутор: Тома Тодоровић, Политика.рс
