Гето за Србе у “демократском” калифату Косова

ПРИШТИНА – Иако се налазе на свега неколико километара, Срби из Горње Брњице кажу да су сада бесконачно далеко од града на који су некада били ослоњени, у којем су се школовали, радили, лечили, продавали своје производе, излазили у провод и дружење… У новим околностима, међутим, у Приштину одлазе само када морају – са страхом да ли ће их Албанци препознати и шта им се све може десити. Зато, ваљда, у селу од педесетак српских домаћинстава, колико их је било настањено до пре 13 година, данас у 20 зграда живи свега педесетак, углавном старијих људи!

– Некада је Горња Брњица била пуна омладине, али су готово сви отишли у потрази за послом или бољим условима живота. И, не кривим их, јер није лако издржи ову изолацију и живот пун неизвесности – каже С. М. (65), који не жели да му се у новинама појаве ни име, ни фотографија.

Док разговарамо на сабласно празној сеоској улици, објашњава да су мештани углавном затворени у куће и – мада последњих месеци није било напада – још стрепе од онога што се раније догађало…

ЛЕГЕНДА О 10 ГРОБОВА МЕШТАНИ тврде да Црква светог Петра и Павла датира још из времена пре Косовског боја и уверени су да крај храма, у десет идентичних гробова са великим каменим плочама и крстовима, почива легендарних девет Југовића и њихов отац Југ Богдан. Иако званичних потврда за ове наводе нема, главни адут им је близина Газиместана… Иначе, трагове протеклих времена у овом селу навелико брише непланска градња Албанаца који су, током протеклих 13 година, у Горњој Брњици и око ње саградили стотине велелепних кућа!

– Осим сеоске продавнице и амбуланте, других установа немамо. Четворогодишња школа, која је некада имала по 20 и више ђака, сада је затворена јер деце нема ни за један разред. Једина два основца до школе у Доњој Брњици, као и троје средњошколаца који иду у Грачаницу, превози школски комби. Он је, иначе, и осталима једини превоз, зато што овде није лако имати ни приватни аутомобил. Јер, мештани углавном живе од минималне новчане помоћи коју добијају као радници некадашњих предузећа, евентуално од пензија, а посла нема ни за неколико младића који су завршили школовање, па и они размишљају о одласку – закључује саговорник „Новости“.

Објашњавајући да им је безбедност посебно угрожена викендом, када Албанци долазе у неколико ресторана изнад села, Весна Ђорђевић, медицинска сестра у локалној амбуланти, истиче како им најтеже пада недостатак слободе, чак и ако нигде нису наумили да оду…

– Супруг и ја били смо принуђени да напустимо своју кућу на крају села, па сада зарад безбедности живимо у домаћинству мојих родитеља, јер је окружено Србима. Иначе, сви још памтимо киднаповање двојице мештана, који су потом и убијени, те догађај испред сеоске продавнице, када су четворица мештана рањена. Нажалост, свесни смо како нема ко да нас заштити – закључује Весна.

Новости