Дугујемо културу сећања пре свега јасеновачким великомученицима и свим брутално и мучки убијеним недужним жртвама. То мора да се зна. О томе се мора говорити
Читаоцима „Печата“ представљамо интервју с професором Гидеоном Грајфом, историчарем специјализованим за период Холокауста, стручњаком за Аушвиц и Зондеркомандо (Јевреји ангажовани као помоћници у концентрационим и логорима смрти, напомена СС), главним историчарем на Институту за образовање, документовање и истраживање холокауста „Шем Олам“ у Израелу, главним историчарем Фондације за образовне пројекте о Холокаусту у Мајамију и шефом Међународне експертске групе ГХ7 – СТОП РЕВИЗИЈИ.
Недавно сте послали писма папи Франциску, председнику Израела Рувену Ривлину, премијеру Бенјамину Натанијахуу, бечкoј надбискупији и аустријској влади у којима захтевате уклањање меморијалне плоче озлоглашеном надбискупу Алојзију Степинцу, постављене у аустријском „хостелу“ Свете породице на Виа долороса у центру Јерусалима…
Постављање те плоче је заиста гнусно. Ко је то одобрио? Мислим да Степинац није убијао сопственим рукама. Надам се да није, због њега самог. Али он је дао моралну, духовну подршку овим убицама. И то што се меморијална плоча Степинца налази усред најсветијег места на планети, то није само скандалозно, скандалозно је мала реч, то је одвратно и гнусно и требало би је разлупати и избацити. Степинац је јавно подржавао расне законе; одговоран је за подршку насилном покрштавању методом „покрсти се или умри“; био је бранитељ усташког режима; одговоран је за избегавање и оклевање у спасавању деце из логора смрти у НДХ; није се јавно супротставио и осудио усташки режим; крајем марта 1945, када је била јасна победа савезника, још једном изражава подршку усташком режиму; прима орден 1944. од усташког поглавника Павелића; без гриже савести одржавао је „срдачне односе“ са нацистичким режимима.
Меморијални центар јеврејских жртава „Јад Вашем“ је два пута (1970. и 1994. године) одбио да се Степинцу додели награда „Праведник међу народима“. Кроз нешто више од месец дана, 22. октобра, појавиће се моја студија под насловом „Алојзије Степинац, усташки модус операнди: покрсти се или умри“, у којој износим детаљну анализу улоге и деловања Алојзија Степинца. Степинац је био ратни злочинац одговоран за најсвирепија убиства, јер није предузео ништа.
Када је 1945. ухапшен и суђено му, у Америци је Света столица то покушала да прикаже као освету комуниста, као што то данас чини ревизиониста Естер Гитман са својом књигом „Алојзије Степинац – стуб људских права“. Наслов је, наравно, погрешан, као и њена теза да је био жртва комуниста.
Спомен плоча поводом Степинчевог ходочашћа у Јерусалим
Нећак Николе Тесле Сава Косановић објавио је 1947. књигу докумената под насловом „Случај надбискупа Степинца“, базирану на изјавама хрватског католичког клера по усташким гласилима. Познато је да је 91 члан Теслине фамилије пострадао, тако да је овај документарни материјал из 1947. драгоцен. У описивању злочина и хвалоспевима усташком режиму предњачила је црквена штампа. Главни уредник свих тих новина био је вођа тзв. Католичке акције Алојзије Степинац, који се и сам „лаћао пера“ и писао о овим злочинима.
Одмах по објављивању Косановићеве књиге, све полемике у Америци о Степинцу су стале. Његову књигу можете прибавити преко интернета, за само 35 долара.
Управо сам се вратио из Архива Војводине и у досијеу 562 фонда Славка Одића, где су извештаји Гестапоа, прочитао сам и писмо које детаљно описује стравичне усташке злочине над Србима које је 8. фебруара 1942. године надбискупу Алојзију Степинцу послао сведок који се потписао као „католик хришћанин, па тек онда Хрват“. Писмо је конкретан и аутентичан доказ да је Алојзије Степинац био упознат са усташким злочинима.
Заложили сте се код патријарха Иринеја за постављање меморијалне плоче Светом Сави у Јерусалиму.
Ове године добио сам Сретењски орден председника Републике Александра Вучића за заслуге, а 2018. сам добио титулу Витеза светосавског пацифизма коју ми је уручио министар спољних послова Србије Ивица Дачић. Након тога сам почео да читам о првом ходочашћу Светог Саве у Јерусалиму 1229, од кога нас дели округла годишњица – 790 година. Свети Сава је задужио не само Србе већ и Јевреје, јер је куповином куће Јована Богослова омогућио да она остане у хришћанским рукама с реликвијама попут собе у којој се сматра да је одржана последња вечера, испод које је гроб Давидов, друго место ходочашћа значајно за Јевреје. Зато му треба дати заслужено место у Јерусалиму. Надам се да ће патријарх Иринеј и СПЦ озбиљно размотрити мој предлог, јер Свети Сава је родоначелник ваше Српске православне цркве.
Молим вас да читаоцима „Печата“ представите своју најновију студију, „Усташко коначно решење пре нацистичког“, чија је промоција заказана за 22. октобар, када ће бити представљена и ваша поменута студија „Алојзије Степинац, модус операнди: покрсти се или умри“.
Пронађени досије у Архиву Војводине представља револуцију у светској историографији Другог светског рата, јер несумњиво доказује да је усташко коначно решење отпочело масакром у Гудовцу 28. априла 1941. године, када су усташе масакрирале 190 српских и јеврејских мушкараца, житеља бјеловарског краја. Био је то први организовани масовни злочин у НДХ, који је почињен 18 дана од оснивања НДХ. Овај злочин је, дакле, почињен пола године пре нацистичког коначног решења, које је почело масакром у Бабином Јару у Украјини током операције „Барбароса“. Можете ли да замислите: Хрвати су били бржи од Немаца које су константно имитирали. Хрватске усташе су имале своје коначно решење пре немачких нациста. То је светски рекорд. Људи то не знају.
Покољ у Гудовцу (Фото: Вечерње новости)
Књига „Усташко коначно решење пре нацистичког“ настала је као резултат истраживања које у Архиву Војводине спроводим с мојим колегама из Групе ГХ7 – СТОП РЕВИЗИЈИ, Кнутом Фловиком Торенсеном из Норвешке, Мирком Галасом из Италије, проф. др Давидом Битоном и проф. др Сороцкином из Израела. Предмет нашег истраживања био је досије Гестапоа о усташким злочинима у НДХ који је био скривен од јавности још од краја Другог светског рата. На 300 страница овог досијеа описани су злочини у НДХ, заједно са 63 аутентичне фотографије, пажљиво нумерисане с немачком прецизношћу. Досије о злочинима у НДХ је скоро у целости написан на немачком језику, а пошто сам Ашкенази и рођен сам у Берлину, могао сам да прочитам све документе на изворном немачком језику. Књига ће имати око 1.000 страна и садржаће документацију о страдању првенствено Срба и Јевреја у области Бјеловара, али и на ширем потезу НДХ, с посебним фокусом на страдање Јевреја у Срему. Опсег окрутности описан у информацијама пронађеним у досијеу и ужас фотографија незамисливи су за нормалног човека. У извештајима сазнајемо да је на „хиљаде лешева плутало низ Саву, Драву и Дунав носећи натписе ’У Београд, путујте краљу Петру…’“. У једном чамцу на Сави биле су дечје главе, а на једној је писало „Месо за београдску пијацу“…
Након свечаног отварања српско-јеврејског центра у Јерусалиму на ОНО колеџу, 20. новембра 2019, у плану је и одржавање Међународне научне конференције о Јасеновцу и усвајање Јасеновачке декларације. Како оцењујете значај овог догађаја?
Овај догађај је веома важан. Да ли знате зашто? Питајте људе широм Израела и видећете да они никада нису чули за Јасеновац, ни за Павелића нити Степинца, нити знају ко су биле усташе, а то незнање је планетарно. Како је то могуће? Дугујемо културу сећања пре свега јасеновачким великомученицима и свим брутално и мучки убијеним недужним жртвама. То мора да се зна. О томе се мора говорити. Сложио бих се с мојим пријатељем и колегом, професором Танасковићем, да су кључне карактеристике усташтва: 1. индустријска ефикасност у бруталним убиствима, 2. мануфактурна технологија хладним оружјем 3. садистичка психопатологија уживања у наношењу бола и патње пре убиства. Јасеновац мора бити уписан у колективну меморију човечанства као поприште најмонструознијих злочина против човечности.
Замолила бих вас да прокоментаришете изјаве које је током недавне посете Београду изнео директор центра „Симон Визентал“ и председник Међународног саветодавног одбора за Старо Сајмиште Ефраим Зуроф, који је говорио и о укупном броју жртава у концентрационом логору за истребљење Јасеновац, залажући се за „објективну процену“, која по његовом мишљењу износи 100.000 жртава. Том приликом, изнео је критичку примедбу о свим историчарима који говоре о 700.000 жртава у Јасеновцу, називајући их „ревизионистима“ који „рециклирају лажне податке о жртвама“.
На суђењу Адолфу Ајхману у Јерусалиму 1961, сведок оптужбе Александар Арнон открио је да је у Јасеновцу убијено од 600.000 до 700.000 људи, док је у другим логорским комплексима НДХ (Јадовно, пре свега) побијено још неколико стотина хиљада.Историчар Менахем Шелах је у својој књизи „Историја холокауста – Jугославија“, коју је објавио „Јад Вашем“, рекао да је 700.000 жртава реална цифра.
Био је мој близак пријатељ и са мном је поделио резултате свог важног истраживања. У својој књизи Шелах је на страници 188 написао: „Током четири године постојања, у Јасеновцу је почињено убиство на стотине хиљада људи. Поред тога што је био концентрациони и робовски радни логор, био је то и логор истребљења.“ На страници 189 своје књиге потврдио је да је 700.000 реалан број жртава.
Главни улаз у логор III Циглана (Фото: Википедија)
Преживели су у својим сведочењима рекли да број жртава износи 900.000 до милион (сведочења Цадика Данона, Милана Дуземлића, Јулијо Бинга).
Нацистички извори наводе 600.000–750.000 (Херман Нојбахер, специјални изасланик Министарства спољних послова Трећег рајха за Југославију, и Ернст Фик, генерал мајор немачких СС трупа, у свом писму Химлеру од 16. марта 1944).
Енциклопедија Југославије из 1962, објављена у Загребу, каже да је број жртава 700.000.
А Фрањо Туђман, у свом „Беспућу повијесне збиљности“ процењује да је број жртава свега 3.000–4.000.
Видите, кад дођете до државног наратива Хрватске о 83.000 жртава и Туђмановог о само 3.000, ту морате одмах позвати у помоћ математику и логику.
Аушвиц је заузимао површину од 40 км2, а Јасеновац је био шест пута већи, односно 240 км2. Поставља се питање зашто им је био потребан простор приближне величине од 150 фудбалских терена за тај, по државном наративу Хрватске, број од „83.000“?
За изградњу зида у Јасеновцу од 842 метара дужине коришћен је робовски рад десетина хиљада људи који су ручно морали све да раде без машина.
Никад нећемо знати тачан број жртава у Јасеновцу јер не бисмо успели да утврдимо број фетуса који су извађени из материца несрећних мајки; оних који су скувани у казанима, како би се од њих направио сапун; оних који су бачени у реку Саву, оних чије кости су спаљене у усташкој асанацији терена масовних гробница 1945. године…
Архив из Единбурга располаже снимком Јасеновачких масовних гробница савезничких пилота из ваздуха које су се простирале на око 10 км2.
У својој књизи „Јасеновац – Аушвиц Балкана“ презентовао сам све до сада доступне процене о броју жртава. Након темељног истраживања у архивама немачких војних дневника у Регенсбургу, италијанских фашиста у Риму, путева транспорта од Јасеновца до Бергена у Националном архиву у Ослу, архиве „Јад Вашема“, затим Архива Југославије, Србије, Српске и Хрватске, Југословенске кинотеке и последњих доказа из Архива у Единбургу, бојим се да цифра од 700.000 може бити само већа него што смо мислили, и то нема апсолутно никакве везе с ревизионизмом већ је засновано на истрајном и темељном научном истраживању.
Дакле, тренд ревизионизма је увелико у току, ваља се борити. А 2007, када је у Јасеновцу отворена нова хрватска изложба о логору на којој је представљен списак од 69.842 убијених, отварању су присуствовали и представници центра „Симон Визентал“.
Очигледно да мој пријатељ Зуроф није имао времена да се детаљније позабави питањима бројева пострадалих, отуда је, очигледно случајно, упао баш на линију државног наратива Хрватске од 83.000 до 100.000 жртава у Јасеновцу.
Фото: Печат
Ја сам историчар за кога чињенице представљају најважнију компоненту анализе и извођења историјских закључака. Чињенице говоре саме за себе. Коме је стало до истине, а не до беспућа повесне збиљности, јасно је о чему се ради.
Заштита културе сећања
Преглед активности МИП-а Србије, Проф. др Гидеона Грајфа и Међународне експертске групе ГХ7 на сузбијању ревизије историје и заштити културе сећања на страдања у Jaсеновцу и усташкој нацистичкој НДХ:
Април 2016. проф др Грајф учествује на Конференцији у њујоршком Истраживачком институту за истраживање злочина у Јасеновцу
6. октобар 2016. Одржано је прво јавно слушање о Јасеновцу у Народној Скупштини Републике Србије уз учешће историчара и бораца против расизма из 7 земаља: САД, Израела, Норвешке, Немачке, Италије, Србије и Кеније.
7. октобра 2016. формирана је Међународна експертска група ГХ7.
7. октобар 2016. Отворен је Музеј српске дипломатије, приказивањем сегмента изложбе о Јасеновцу коју је отворио ППВ и МСП Ивица Дачић.
27.01.2017. Изложба о Јасеновцу постављена у Њујорку, Хобокен, Њу Џерзи, по први пут у историји у сарадњи са Институтом за Јасеновац из Њујорка и његовим оснивачем и директором Беријем Литучијем.
26.04.2017. У дому НС РС у сарадњи са Одбором НС РС за дијаспору и Србе у региону, уз подршку ОМД проф. др Грајф приредио прву изложбу о Јасеновцу у историји парламента након Другог св. рата. Истог дана организована је прва меморијална пловидба „Савски пут јасеновачких великомученика“ од Бранковог моста до Великог ратног острва, уз учешће Јеврејске и Ромске заједнице и преживелих логораша.
09.05.2017. на Дан победе над фашизмом и Дан Европе, одржан је Велики школски час у Народној Скупштини РС за најбоље ученике средњих школа којом приликом им се обратио помоћник министра просвете и шеф Канцеларије УНИЦЕФ у Србији Мишел Сент ло, чији је деда Емил Сент ло заједно са Еленор Рузвелт увео Универзалну декларацију о људским правима 10. децембра 1948.године.
26.јануара 2018. Отворена је највећа изложба у историји УН са 7,5 тона изложбеног материјала под називом „Јасеновац- право на незаборав“
22.10.2018. Промоција књиге „Јасеновац, Аушвиц Балкана“ , прве компаративне анализе Јасеновца и Аушвица у светској историографији – мултидисциплинарне студије која је добила специјалну награду жирија 63. међународног сајма књига, као научни подухват године.
10.12.2018. Сусрет Грајф-Кустурица у Андрићграду, уручивање књиге Е. Кустурици и синопсиса за филм о Јасеновцу.
15.02.2019. Проф др Грајф одликован је Сретењским орденом од стране Председника Алексанра Вучића
29.05.2018. Проф др Грајфу додељена је плакета Витеза светосавског пацифизма од стране Министарства спољних, коју му је уручио ППВ и МСП РС Ивица Дачић.
06.06.2019. Потписан је Протокол о академској сарадњи између ОНО колеџа из Јерусалима и Филолошког факултета у Београду.
07. јуна 2019. проф. Грајф покренуо иницијативу да се постави меморијална плоча Светом Сави у Јерусалиму.
24.07.2019. Потписан Анекс којим се прецизира успостављање Српско-јеврејског центра у Београду и Јерусалиму.
27.08.2019. Архив Војводине: проф др. Грајф наставља истраживање за нову књигу „Усташко коначно решење пре нацистичког“.
28. август 2019 – проф. др Грајф упутио 5 писама са захтевом да се уклони срамна меморијална плоча Алојзију Степинцу која је постављена у Јерусалиму, априла 2019
26.09.2019. Планирано је отварање Мултимедија центра и лектората за хебрејски на Филолошком факултету у Београду.
22. октобра 2019. Предвиђена је промоција нове две књиге проф. др Грајфа : „Усташко коначно решење пре нацистичког“ и „Алојзије Степинац модус операнди: покрсти се или умри“.
19.новембра 2019. свечано ће бити отворен српско-јеврејски центар у Јерусалиму на ОНО колеџу.
20. новембра 2019. планиран је почетак рада Међународне научне конференције о Јасеновцу и усвајање Јасеновачке декларације.
Разговор водила: Биљана Ђоровић
Опрема: Стање ствари
