Милош Обрадовић

Кина је друга највећа економија на свету и најбрже растућа, има највеће девизне резерве и највећи је кредитор САД

Светска економска криза изазвала је тектонске поремећаје у односима економских сила, а расплет тек треба да се одигра. Најразвијеније земље, Сједињене Америчке Државе и Европска унија упадају из кризе у кризу, док се долар и евро врте у зачараном кругу лоших вести. У преуређивању светског поретка, нова велесила је испливала из трећег света и заузела централно место на позорници светских економских дешавања.

Од фебруара ове године Кина је избила на друго место највећих економија на свету, одмах иза САД, оставивши иза себе Јапан и Немачку.

“У великим градовима види се просперитет и осећа се позитивна будућност. Људи зарађују и свесни су тога”, поделио је своје утиске економиста Иван Николић, сарадник Економског института, који је на позив кинеске владе био тамо у посети три недеље.
“Када сам био у САД 2006. године само се причало о Кини. Чинило се да су Американци оптерећени кинеским брзим растом и како би могла убрзо да угрози САД. Као да је доминирао страх од Кине. С друге стране, у Кини само причају о развоју и реформама. Увек истичу проблеме и реално их сагледавају, а то је земља која у последње три деценије бележи просечан годишњи раст од осам до 10 одсто. Занимљиво је упоредити је са Србијом која је деценијама у стагнацији и разноразним кризама, док наши политичари истичу како смо лидери, а с друге стране занемарују проблеме”, повлачи паралелу Николић.
Док су богата западна друштва, а показало се и најзадуженија, трошила трилионе долара које немају да би купили робу која им не треба, и новац и робу обезбеђивали су Кинези чија је стопа штедње у 2010. години износила невероватних 52 одсто БДП-а. „Светска радионица“ већ годинама прави огромне трговинске суфиците са остатком света, извози јефтину робу, одећу, белу технику, кућне апарате, аутомобиле, а у земљу се враћају девизе. Тако су Кинези постали држава са највећим девизним резервама на свету са преко 3.000 милијарди долара. Од тога је 70 одсто у доларима, а Кинези држе 1.100 милијарди долара у трезорским записима америчке владе, што је скоро једна трећина укупног стока америчких обвезница којим се финансира потрошња САД.

Кина највећи кредитор САД

Ово је и главни разлог зашто је САД “спустила гас” са критикама на рачун људских права у Кини, а у недавној посети Пекингу, потпредседник САД Џо Бајден, добио је уверавања “да ће огромна количина долара и трезорских записа остати сигурни упркос обарању рејтинга САД”, како кажу амерички званичници за Ројтерс.
Ипак, кинеске власти нису баш срећне када виде како долар губи вредност а заједно са њим и њихове девизне резерве. Уколико би Кина престала да купује америчке обвезнице, то би значило банкрот САД и велики удар на тамошњи стандард. Међутим, ако Американци немају пара да купују кинеску робу, нема ништа ни од кинеског раста.
Николић истиче све већи утицај Кине на светске односе, учешће у међународним институцијама и чак претензију да јуан поставе за светску валуту.
“Кинези желе да јуан постане регионална, а затим и интернационална валута. Вероватно желе да се, због неизвесности долара и слабљења америчке привреде, извуку из долара и смање његов значај. Најављује се веће учешће Кинеза у Светској банци а врло брзо ће добити потпредседничко место у ММФ-у”, истиче Николић.
Велика предност Кине у претходним годинама, раст заснован на извозу, у условима светске кризе постаје проблем за њих.
“Спор опоравак светске економије и спори раст тражње доводе у опасност наставак импозантног раста кинеске привреде. Уз то, пустили су јуан да јача што њихову робу чини мање ценовно конкурентном на иностраним тржиштима. Кина је почела са развојем 1978. године од када су почеле реформе. Од примарне производње, пољопривреде и текстила, прешли су на кућне апарате и белу технику и у последње време аутомобиле. Они не желе више да буду јефтина радна снага и да екстензивно црпу ресурсе што их је скупо коштало загађењем животне средине. Њихов план је да пређу на производњу производа високе фазе прераде, а самим тим и скупљих. Намеравају да цени производа додају еколошке трошкове и трошкове социјалне заштите. Уз јачање јуана, ово вероватно значи да је време ниске инфлације у свету прошлост. Тешко да ћемо се икада вратити на нивое од један, два одсто раста цена на нивоу глобалне економије”, сматра наш саговрник.
Кинези очигледно сматрају да је време изобиља и економског бума у свету прошло и зато се окрећу сопственим ресурсима.
“Они су извозно зависни, а осетили су на сопственој кожи колебања у светској тражњи и ценама. Сада су дошли у ситуацију да немају где да пласирају силна девизна средства до којих су дошли извозом. Зато мењају стратегију и прелазе са иностране на домаћу тражњу. Желе да улажу паре у изградњу инфраструктуре и раст стандарда сопственог становништва и очекују да ће домаћа тражња у будућности повући економски развој. У наредних пет година планирају годишње да повећавају минималну надницу за 13 одсто. Имају и план изградње јефтиних станова у наредних пет година за сиромашнији слој грађана. Направиће 30 милиона станова, за скоро 100 милиона људи”, преноси Николић утиске из разговора са кинеским званичницима и економистима.

Кинеска економија претећиће америчку

Прети инфлација

То свакако има и лоше стране, пре свега инфлацију. Кинески економски раст већ годинама прати и висока инфлација, па је у јулу била 6,5 одсто, иако је за целу годину планирано четири одсто. Иако кинеска централна банка истиче да је борба против инфлације приоритет, референтна камтна стопа је свега 3,5 одсто, односно реално је негативна. Николић објашњава да је за њихову централну банку стабилност цена један од циљева, а ту су и запосленост, економски раст и кретање платног биланса.
Уколико смо се надали великим инвестицијама из Кине у Србију, мале су шансе за тако нешто, оцењује наш саговорник. Кина инвестира, пре свега, у земље богате природним ресурсима. Као највећи увозник нафте и потрошач угља, Кина улаже милијарде у Африку, Југоисточну Азију и Аустралију. Прошле године су инвестирали 60 милијарди долара, а од тога 50 милијарди у нефинансијски сектор. Кинеска влада углавном прави пројектне аранжмане са земљама у којима инвестира. Прво дају јефтин кредит, али они граде инфраструктуру, њихове фирме и њихова радна снага. Само прошле године је 780.000 Кинеза било ангажовано у овим пројектима широм света. Након тога експлоатишу природне ресурсе.
Оно што изузетно мучи Кинезе и на чему раде је ослобађање од зависности западних мултинационалних компанија. Николић описује да један Еплов “Ајфон” кошта 600 долара, а кинеска копија у свему идентична оригиналу кошта 60 долара.
“Кинези производе, али немају брендове. Они хоће да развију своје или да купе туђе брендове, како би они могли да наплаћују те цене. Њихов став, за разлику од нашег, је да стране компаније које су тамо отвориле фабрике нису њихове и да они тамо само раде. Они желе сопствене брендове и канале дистрибуције. Већи део њиховог огромног извоза иде преко мултинационалних компанија, а оне извлаче огромне приходе из Кине. На пример, профитна стопа у дигиталној индустрији, за коју је Кина данас синоним, је свега пет одсто. Међутим, мултинационалне компаније извуку на разне начине 20 до 40 одсто прихода ван земље”, објашњава Николић.
Кинеске инвестиције у иностранству фокусиране су на земље богате природним ресурсима, Индонезију, Саудијску Арабију, Анголу, Алжир, Индију и Аустралију одакле и увози највише природних ресурса.

Кинески јуан – да ли ће постати регионална валута а можда и светска?

Плата као у Србији

Кинези и даље истичу да су сиромашна земља у развоју. Према њиховим проценама, од 1,3 милијарде становника, 400 милиона је средњи слој, док су две трећина и даље сиромашни. Они пре свега живе у руралним деловима Кине. С друге стране, велики градови и индустријски центри цветају. Кина је после Јапана, земља која највише троши луксузну робу. То се најбоље види на улицама Пекинга где су отворени најпознатији хотели и салони најлуксузнијих аутомобила. У Пекингу је већ сада просечна плата око 400 евра, као у Србији, а то такође није јефтин град.
Ипак на све стране се види раст стандарда што показује и податак да на улицама Пекинга има 4,5 милиона аутомобила а већина је више средње класе, просечне старости три – четири године. Иако има добро изграђену инфраструктуру, широке саобраћајнице, метро, аутобуски превоз, ипак су гужве у саобраћају невероватне. Зато је и влада одлучила да ограничи новорегистроване аутомобиле у овој години на 250.000. Међутим, само у јануару је стигло око 200.000 захтева, а до краја маја преко 700.000 захтева за регистрацију. Тако су грађани Пекинга дошли у ситуацију да имају паре, али не могу да купе, односно возе аутомобил. Зато је и дошло до апсурдне ситуације да је половни аутомобил скупљи од новог.