МОЛИ Бога и ради, па се не бој глади. У светској престоници “црвеног злата” посла има преко главе, има га за оне спремне да се за кору хлеба поштено изборе. У пространство богато родом, у 15.000 хектара малињака закорачила је армија берача, има их 20.000: ту је “јужна пруга”, трбухом за крухом дођоше радници угашене индустрије из Војводине, са Косова и Метохије, из Републике Српске… То је српско краљевство наднице, у њему је живо као у мравињаку јер глад вреба у хладу, а опстанак је – у раду.
– Рачуница најамничка није лоша. Посла има за месец дана, дневница је 2.000 динара. Имамо кров над главом и три оброка. Ради се пуно, сваки дан, лако није, али шта је вредно у животу лако? Пођоше за мном у малињаке супруга и старија ћерка, па ће се набрати довољно пара да преживимо неколико наредних месеци – каже Саша Марјановић (36) из Лесковца. – Тешко јесте, ред паклене врућине, па ред кише, мало севају муње, треба се чувати змија…
Беру радници, инжењери, студенти, људи свих фела, и шале се на свој рачун: лепо нам је речено да је у пољопривреди будућност. Бере овде ФАП, “Партизан”, “Цвета Дабић”, све што је транзиција прегазила – у малинама је. Темпо берача малине тешко је пратити. Мука је велика, а сред ње из малињака у Вирову, Грдовићима, Милићевом Селу, Гривској или Миросаљцима чују се махом женски гласови. Жене су велики борци за породицу, раде, ћутке спасавају… Мушкараца је на важном послу далеко мање.
У малињаку Радише Ђукића (53), Светлана Радовановић (63) из Владичиног Хана бере за здравље свог сина.
– Млађи син се тешко повредио секући шуму, лечење је скупо, али се зарадити мора, важно је да прохода, да урадимо све што се може… Имам двојицу синова, пензионерка сам продатог “Делишеса”, супруг је изгубио посао у затвореном предузећу ФОПА – објашњава Светлана и гура даље заједно са новом другарицом из малињака Ојданом Ђокић (55).
Ојдана Ђокић
Ојдана, Сплићанка удата у Лесковцу, до јуче је у Руми брала вишње. После ариљских малина, сели се у Бачку Паланку, на бербу јабука.
Није ни газдама ариљским лако. Малињак Ненада Атанасијевића (48) у Грдовићима један је од најбољих у престоници “црвеног злата”. Све је пре доласка надничара три пута прекопано, 12 пута прскано… И он је ову муку заменио старом, остао је без ухлебљења у “Фротексу”.
– Малињак је овакав кад у њему пропаднеш радећи. Руку сам оштетио радећи, али избора нема. Ја сам се уморио, али супруга Мирјана и ја имамо синове Страхињу и Ненада, када још стасају, нека преузму бригу о малини – говори Ненад, поносан на резултат своје муке и на то што су радници најамници, а има их 10, на његовом имању задовољни. – Полако откупна цена расте, са почетних 150 динара пење се на 200, па ћемо некакву рачуницу за сву ову муку пронаћи.
Син Страхиња (17), са другом Златком Зуковићем (17) из Прибоја, не излази из засада. Последњи ће изаћи из богатих редова, кажу, пара је добра. Жале само што немају времена као њихови вршњаци да за девојкама јуре.
Породица Наташе Пантовић (47) из Прибоја, у малине је стигла с брода који тоне, из некада моћног ФАП-а.
– Не треба чекати да ти се несрећа свали на плећа, треба се са невољама обрачунати. Видим да могу да издржим, и то ми је довољно добар мотив да гурам напред – рекла је Наташа, мајка одлучна у да за двоје деце обезбеди мирно одрастање.
Ариље је српско краљевство наднице, а једнако тежак малинарски динар беру још хиљаде руку у Ужицу, Пожеги, Ивањици, Косјерићу, Новој Вароши, Прибоју, Пријепољу, Лозници… Убраће током наредних месец дана годишњи род тежак скоро 100.000 тона, а Србију ће учинити светским шампионом у производњи “црвеног злата”.
Светлана Радовановић
СРПСКА МАЛИНА
– У Србији има око 15.000 хектара под малином
– У Ариљу борави 20.000 берача, надничара
– Надничарска дневница:
2.000 динара
– Потенцијални род
80.000 до 100.000 тона.
– Откупна цена:
од 180 до 200 дин
– Цена новог квалитетног засада: 14.000 евра по хектару
– Максимални принос
по хектару: 30 тона
– Земље у које Србија извози: Европска унија, САД
– Највећи конкуренти:
Пољска, Чиле, Кина
КРАГУЈЕВАЦ
Вреднији надничари берби вишања, која је у току на подручју Тополе, могу да зараде између 2.000 и 3.000 динара дневно. Домаћини у овом највећем воћарском крају на подручју Шумадије, где је укупно под воћем око 14.000 хектара, кажу да за бербу ангажују раднике са овог подручја.
Саша Марјановић
Иначе, берба вишања плаћа се по 15 до највише 18 динара по убраном килограму, а радници у просеку уберу између сто и 200 килограма.М. Л.
МЕРОШИНА
Најпознатији крај по производњи вишње у читавом региону – села у околини општине Мерошина, на сву срећу, ове године прошао је без последица од временских непогода. Међутим, призвођачи тврде да откупна цена представља проблем и да, за разлику од неких претходних година, ни надничари нису задовољни “платом” за коју раде, па их је тешко и унајмити.
Ненад Атанасијевић
– Откупна цена је у односу на оно шта смо уложили крајње понижавајућа – вели Слободан Војиновић, један од мерошинских вишњара. – Тржиште одређује вредност, а држава ништа није урадила да заштити прозвођача, тако да откупна цена од 40 за прву, односно 30 динара за другу класу, утицала је на то да раднике не можемо да платимо више од 13 динара по убраном килограму вишања.Н. М.
Н. ЈАНКОВИЋ, Новости
Фото Д. КАРАДАРЕВИЋ
