Репортаже

Гладују и смрзавају се, чекајући шансу за нови живот у Европи

НЕМАМО где да се вратимо. Било је или да се прикључимо талибанима или да кренемо у Европу, изабрали смо ово друго и сада нам је преостало само да чекамо прилику да остваримо свој циљ – полако, бојажљиво, на сасвим солидном енглеском језику, каже седамнаестогодишњи Мехрим из Авганистана.

Са још два друга, вршњака, пре десет месеци напустио је своју земљу и после препешачене Грчке, Македоније и целе Србије стигао у Суботицу. У напуштеној циглани, у непосредној близини депоније на ободу града, неколико дана, чекају шансу да без новца и докумената пређу границу са Мађарском и домогну се Европске уније.

– Оца су убили талибани, мајка је остала код куће, испратила ме плачући и са само једном жељом, да на овом тешком путу не посустанем и да жив и здрав стигнем до Немачке – прича даље, показујући нам пут како да пронађемо остале имигранте. – Целим путем смо пратили пругу, тако ћемо и наставити. Тамо нас сигурно чека бољи и мирнији живот.

На простору старе циглане, у условима недостојним човека, у блату, без воде, хране, топле одеће, тренутно борави више од 40 имиграната из Авганистана, Пакистана, Сирије, Еритреје…

Неки су ту стигли јуче, а неки пре скоро две недеље. Испод импровизоване надстрешнице суше одећу и обућу, греју се и покушавају да санирају промрзлине и пликове на ногама. Са оно мало ћебади, што су им донели добри људи, покривени су болесни и изнемогли. Исто је и са оно мало хране коју добију од добронамерних. Најпре се подели женама, деци и онима који су овде најдуже.

repo-Ilegalni-imigranti-(2)

– Има доста болесних и изгладнелих, они имају предност. Ја сам стигао јутрос и још нисам гладан, а надам се да већ сутра нећу бити овде – склањајући се са стране прича Надим, тек загазио у трећу деценију.

Многи имигранати нису очекивали да ће им се пут толико одужити и да ће зиму дочекати оскудно обучени. Неколико њих је ових дана одведено у Хитну помоћ због шуге и упале плућа.

– Када смо кренули, било је пролеће, пут се одужио и нисмо се надали да ће нас затећи зима у Србистану – своје путовање нам описује деветнаестогодишњи Али, такође из Авганистана. – Побегли смо од једне невоље, али су нас на путу дочекале нове. Сав новац, око 8.000 евра, дао сам једном човеку да ме од Албаније доведе до Беча, а он ме је довео до једне велике пумпе и оставио, убеђујући ме да сам стигао. Мојој срећи није било краја када сам видео како се неки велики град сија у даљини, али када се разданило, схватио сам да је реч о Београду.

Одатле је пешке, пратећи ауто-пут, стигао до Суботице. На сличан начин у највећи град на северу Бачке стигло је много његових земљака.

– Покушао сам да пређем границу испод пода једног шлепера, али су нас ухватили на граници и задржали у притвору – додаје тридесетогодишњи Нураган.

– Имам рок од десет дана да напустим земљу и надам се да ћу то учинити и да ћу стићи до Белгије, јер су ми тамо већ ујак и брат.

КРЕНУЛА ЦЕЛА ПОРОДИЦА

НА тежак, неизвестан и мукотрпан пут углавном крећу мушкарци, са надом да ће стићи до жељеног места и да ће онда лакше тамо довести своје најмилије. Међутим, није реткост да се целе породице на то одваже.

– Жена и ћерка нису хтеле да се раздвајамо и пошли смо заједно, зато што у Пакистану нема будућности, а ми желимо да нашем детету пружимо прилику да одрасте у неким нормалним условима – објашњава Мамархин, држећи у рукама трогодишњу Сатереш.

 

Јелена Лемајић, Новости

Фото Дарко Дозет

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!