Знају ли ови што себе сматрају државим врхом, а у ствари су државничко дно, шта значи пакао? Олако говоре о „пакленим данима“, несвесни изгледа да је пакао судбина најтежих грешника, кривоклетника, издајника, лакомих, лажљивих, прождрљивих, кукавица. Нека само погледају у огледало.
Веле, тешко им је. Њима, који свакога дана личним примером илуструју неподношљиву лакоћу издаје? Терет који су сами себи натоварили. Ако је коме данас тешко, то су нормални, честити, родољубиви Срби.
Чија је стварно кривица ако су ово најтежи дани од Дејтона и Рамбујеа? У Дејтону је човек кога су издали и презрели, сам против Империје и њених сателита, успео да добије признање Републике Српске и сачува Југославију. Оно „нећу“ из Рамбујеа сачувало је образ Србије и њено право на постојање. А они данас нуде и оно што душмани не траже, оно што нису могли да ураде бомбама и санкцијама. Заузврат очекују кривоклетнике, убице, лопове и лицемере да им обећају некакав датум!
Датум! Црни дане а црна судбино…
Претешке речи? Нипошто. Да су убице и лопови, то сваки дан сведоче вести из целог света, свугде где крочи њихов банкар или њихова чизма, најчешће заједно. Да су лицемери, сведочи њихов презир према сопственим законима и вредностима. А да су кривоклетници, сведоче сви њихови преговори и договори, од оних са сопственим урођеницима које су свирепо истребили до Дејтона, Рамбујеа, Куманова и ових сада, где би да истребе нас.
Да је иоле другачије, зар би се Србији после 12 година њихове „демократије“, током којих је сама себе затирала на њихову ползу, сада опет правили Дејтон и Рамбује? Србима једнако зло мисле и када се боримо, и када пужемо. Чему онда пузање? Чему предаја?
Да су ти непријатељи свемоћни, као што и они и њихов култ послушника веле да су, зар би морали да се толико труде да Срби сами себи пуцају у главу? Право је зборио Матија Бећковић: Ако Косово није српско, зашто га траже од Србије? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако могу да га отму, зашто се устручавају?
Јер не могу да га отму, ето зашто. Отеће га једино када и ако им Срби то дозволе. Па су нашли „Србе“ за које мисле да тај посао могу да им заврше. Грдне кукавице, плахе и лакоме, погане изроде, зло домаће.
Чиме су их уценили, чиме су им запретили, да без испаљеног метка бацају под душманску чизму не само сопствене законе, већ и Завет предака? Завет који је сачувао пламен слободе у вековима ропства, који је отерао сваког душманина који је хтео да камен земље Србије учини својим. Од којег и данас ти душмани толико зазиру да се боје и његове сенке, па од Срба траже да га сами убијемо и оскрнавимо, да би после лакше од нас сужње и слуге направили.
Ово што они мисле да ураде није продаја, већ предаја. И то не само Косова, већ све Србије, којом се од заветне земље прави она шака пиринча, на ползу вранама. То је капитулација. А та реч не постоји у нашем језику.
Ови што се рукују са кољачима Срба, преговарају са терористима и договарају се са окупаторима, мисле да то могу зато што су власт. Али не разумеју да власт пре свега значи обавезу. И то не према неким аморфним бирачима, већ према народу. А народ су не само они који данас живе, и они који ће се сутра родити, већ генерације мртвих предака, и завет дат Богу једног летњег дана на Косову пољу.
Ако се већ не боје сопственог народа, који изгледа мрзе и презиру, нека се упитају боје ли се Бога. Јер ово што се од њих тражи грех је, смртни, не само према народу већ и према Њему. Нека се сете вапаја мајке Јевросиме, да је боље изгубити главу него огрешити душу.
Потписом ће изгубити душу. А главе неће спасити.
Небојша Малић
Сиви соко
