Главни грех Небојше Стефановића је што је, док је био министар унутрашњих послова, изгубио контролу над Беливуковим криминалним кланом. Навијачке групе представљају парамилитарно крило СНС-а. У политици корупција и доборовољни пристанак подређених повремено нису довољно ефикасна средства. Потребно је политичке противнике, и све који критикују власт, и застрашивати. Насиље је неодвојива компонента политике, нарочито у ауторитарним системима.
Невоља је у томе што се криминалци, који сарађују са властима, повремено осиле и помисле да могу самостално да делују. То се, изгледа, десило и са Беливуком. Стефановић је пропустио да га на време обузда. Због тога је морао да буде покренут кривични поступак против Беливуковог клана. Али, то је компликована операција за нечију елиминацију. Постоје велики ризици да се појави све више доказа о сарадњи криминалаца са властима. Новинари који прате ток истраге истичу како се тужилаштво упорно труди да она не иде у правцу који би могао да компромитује власт. Али, то осиромашује доказни материјал. Тако може настати парадоксална ситуација у којој, са једне стране, Вучић против Беливука износи оптужбе за најмонструозније злочине, а тужилаштво то можда неће моћи да докаже.\
Други разлог Вучићевог гнева је афера Јовањица. Отварањем ове афере Стефановић је можда хтео да се освети због тога што није добио довољно снажну подршку у вези са наводима о корупцији у “Крушику”. Или се можда ради о томе да он није имао потпуну контролу над полицијом и није на време спречио истрагу? У оба случаја Вучић има разлога да буде бесан.
Најзад постоје и системски узроци текућег сукоба у СНС-у. У једнопартијским системима политички конфликти одвијају се унутар владајуће странке, иза затворених врата. Такви сукоби бруталнији су него у плуралним системима, између легитимне власти и легитимне опозиције. У једном тренутку, због унутрашњих сукоба, власт постаје паралисана. Ауторитарни системи пропадају, често без видљивих разлога, када постану потпуно неспособни да решавају друштвене проблеме.
Вучић ће с времена на време организовати унутарпартијске чистке, како би јавност уверио да су други, а не он, криви, за неуспехе. Сукоби у СНС настају и због тога што у јавном сектору не постоји довољно синекура да би се задовољиле амбиције свих напредњачких ловаца на положаје. Спорови о томе “ко добија” наставиће се и после уклањања Стефановића.
Кампања која се води против Стефановића није уперена само према њему лично. СНС је постао неуобичајено масовна партија и стога тешка за контролу. Случај Стефановића треба да дисциплинује све чланове и да спречи настанак фракција које би угрозиле Вучића. То се види и по томе што је врх странке наредио подручним одборима да се осуда Стефановића доноси једногласно. У време Стаљинове владавине афирмисан је принцип јединоначалија. Додуше, чак и у време владавине Енвера Хоџе дешавало се да је на “изборима” неко гласао против.
Да би сакрио чињеницу како је Беливукова банда заправо производ власти, Вучић себе представља као спасиоца народа и државе од монструозних људождера. Он је смишљено износио језиве детаље о злочинима. Вучић континуирано брутализује јавни говор како би нормализовао насиље и онемогућио рационалну политичку дебату
Овог пута режимска пропаганда је радикализована до крајњих граница. Да би сакрио чињеницу како је Беливукова банда заправо производ власти, Вучић себе представља као спасиоца народа и државе од монструозних људождера. Он је смишљено износио језиве детаље о злочинима. Вучић континуирано брутализује јавни говор како би нормализовао насиље и онемогућио рационалну политичку дебату. Циљ је да се наметне став: ко је против Вучића, тај подржава људождере. Тако се оправдава систем личне власти. Отаџбина је у смртној опасности од које нас спасава Вучић – Рамбо.
Проблем за Вучића је што ће све чешће морати да подмићује бираче. Тако је седамдесетих година владао СКЈ. Ствар је функционисала док је било могуће јефтино задуживање на светским финансијским тржиштима. Кад су скочиле каматне стопе, СФРЈ је упала у кризу и пропала. Да би додељивао линеарну бесповратну помоћ свим пунолетним грађанима Вучић све више задужује државу. Он истиче како је удео јавног дуга у БДП-у Србије мањи од оног у Немачкој. Али Немачка, због снаге своје привреде и хегемоне позиције у ЕУ, може да се задужује колико год хоће, по негативним каматним стопама. САД има огроман јавни дуг, али долар функционише и као светска резервна валута. Због тога његово енормно емитовање не доводи, за сада, до инфлације у САД. Дефицит не представља проблем државама које имају монетарни суверенитет. Њихове централне банке увек су спремне да откупе јавни дуг.
Није иста ситуација са Србијом, која се задужује у страној валути. Због прецењеног курса динара, јавни дуг Србије реално је већи од 58% БДП-а. Чека нас судбина Грчке. Кад дође време отплате кредита, то ће неминовно водити до увођења мера штедње. То значи радикално смањивање буџетских средстава за јавну потрошњу и немогућност поткупљивања бирача. Избори ће тада бити бесмислени, јер ће све важне одлуке доносити страни повериоци. Али, Вучић и СНС више неће бити на власти.
Незадовољство Вучићевом владавином мора настати, пре или касније. Али, то њега превише на забрињава, док год има подршку великих сила и глобалног капитала. У Србији се гради и потребна и непотребна инфраструктура, највише због тога да би били обезбеђени послови страним компанијама, као и због корупције. Аутопут Ниш-Приштина није потребан домаћем становништву, већ због значаја који тај правац има за НАТО.
Да би задржао међународну подршку Вучић плаћа рекет свима. Само кинеској компанији Линглонг, која, уз честа кршења прописа и без одговарајућих дозвола, гради фабрику аутомобилских гума у Зрењанину, наша држава до сада је одобрила донацију у вредности од 85 милиона евра. Недавно је Влада зрењанинском водоводу доделила 448,2 милиона динара како би било решено водоснабдевање Линглонга и изграђена канализација до фабрике. Зрењанинци , иначе, немају исправну воду за пиће. Интереси кинеске компаније важнији су од здравља домаћег становништва. Поред тога, градиће се аутопут Београд – Зрењанин – Нови Сад. Овај пројекат финансираће се из кинеског кредита. Проблем је у томе што фреквенција саобраћаја на тим правцима није ни издалека толико велика да би била неопходна изградња пуног профила ауто пута. Али, очекује се да ће хиљаду камина дневно одвозити производе Линглонга у земље Централне и Западне Европе, у којима је концентрисана ауто индустрија.
Економски просперитет Кине више није могућ унутар њених граница, због тога што је животна средина толико загађена да је индустријски раст достигао границе. Кинеске компаније траже нове локације у државама које дозвољавају еколошку деструкцију на својој територији.
Према недељнику “Време” од 20. маја 2021 “Рио Тинто” процењује да се у лежишту Јадра налази близу 10 посто истражених ресурса литијума у свету. Страном капиталу потребна је власт у Србији која ће профит мултинационалних корпорација ставити изнад интереса наших људи и очувања природе. Ако се стварно испостави да је Србија богата литијумом, то ће бити наша коб. Кад открију неки драгоцени ресурс, мултинационалне компаније безобзирно поступају према домаћем становништву. Отимају и обезвређују људима имовину, расељавају их и уништавају природу. Оне постављају и смењују владе.
Често се истиче како Вучић успешно брани националне интересе тако што вешто балансира између великих сила. У том погледу режимски аналитичари пореде га са Титом. Таква тумачења потпуно су неоснована. Тито је успешно наплаћивао блоковску неутралност Југославије. Он је својом спољном политиком добро позиционирао државу у међународним политичким и економским односима, што је, у једном периоду, отворило развојне перспективе. Погрешно је положај Србије и Срба у СФРЈ оцењивати само узимањем у обзир унутрашњих политичких збивања. Утицај Србије у федерацији био је мањи од бројности њеног становништва, једино унутар ње су постојале аутономне покрајине. Али, захваљујући доброј позицији Југославије и Србија је била заштићена, у доброј мери, од агресије страног капитала и империјалистичких сила. У то време Рио Тинто није могао да прекопава Србију. Свако поређење Тита и Вучића је крајње неумесно. Ради се о односу трагедије и фарсе, како би приметио Маркс.
У Србији постоји изразита социо-просторна сегрегација. Економско богатство и политичка моћ сконцентрисани су у великим градовима. Метрополске опозиционе олигархије не респектују ту чињеницу и у критици Вучићеве владавине не посвећују довољно пажње проблемима обичних људи.
У последње време појављује се у нашој земљи еколошки покрет. Он је настао мобилизацијом обичних људи који су се побунили против капиталистичке еколошке деструкције којом су непосредно погођени. Тај покрет је патриотски, јер брани природу од уништења. За разлику од етничког национализма, он не подстиче мржњу према другим народима и вероисповестима. Еколошки патриотизам брани наше реке, језера, шуме, њиве…од агресије капитала који природу третира као “ресурс” за производњу профита. Активисти за заштиту животне средине већ су постали мете режимске пропаганде. У време СКЈ неистомишљеници су били хапшени због “непријатељске пропаганде”. Судећи по изјавама министарке Зоране Михајловић, лако би се могло десити да се уведе кривично дело “еколошке пропаганде” како би се ућуткали сви који се боре против загађења животне средине. Можда ће такав активизам бити квалификован као екстремизам. Они који реке утерују у цеви људе ће везивати у ланце.
Судећи по изјавама министарке Зоране Михајловић, лако би се могло десити да се уведе кривично дело “еколошке пропаганде” како би се ућуткали сви који се боре против загађења животне средине. Они који реке утерују у цеви људе ће везивати у ланце
Наравно, постоји могућност да режим неутралише овај настајући покрет. Вероватно ће бити искоришћена комбинација репресије и корупције. Осим тога, стране фондације доделом грантова често успевају да идеолошки обликују и контролишу аутономне иницијативе грађана. Новац дестимулише активизам.
У појединим срединама на микро нивоу грађани се самоорганизују како би се одбранили од напредњачке агресије. На изборима за савете месних заједница у четири села у општини Сечањ СНС је доживео тежак пораз. У Сутјесци су напредњаци изгубили са 11:0. Лидери опозиционих партија требало би да дођу у Сутјеску, да науче како се побеђује на изборима, и то у немогућим условима.
Као и други неолиберални системи и Вучићев режим прихвата неолиберални концепт заштите људских права. Права различитих мањинских група (етничких, верских, сексуалних…) унапређују се паралелно са драстичним умањивањим радних права. Експлоатација рада је дозвољена, али не сме бити дискриминаторна. Предлози за легализацију марихуане, унапређивање права ЛГБТ популације и родна равноправност Вучићу служе да придобије подршку урбаних средњих класа. Оне нису погођене сиромаштвом и интересује их само афирмација њихових животних стилова. Форсирање “неолибералне прогресивности”, како је овај приступ назвала Ненси Фрејзер, Вучић користи и да се на Западу представи као модерни неолиберал који се бори против патријархалне затуцаности и да тако оспори оптужбе за ауторитарни начин владања. Осим тога, режим на тај начин намеће поделе које политичку јавност удаљавају од стварних узрока кризе. Све мање се у Србији говори о суровости капиталистичке експлоатације, а све више о моралним питањима.
Потребно је нагласити да је заштита мањина легитиман и неопходан механизам за решавање проблема дискриминисаних група. Проблематично је то што се у неолиберализму “етничка правда” супротставља класној и што се мањинска права намећу као једина тема. “Фетишизам различитости” служи томе да потисне експлозивне друштвене напетости у основи којих је класни конфликт.
Мирослав Самарџић
(Аутор је политиколог из Зрењанина)
НСПМ.РС
