Народном пословицом “главом у зид” најбоље се и најефикасније може објаснити суштина деловања “нове” српске владе и Александра Вучића. Било да је реч о политици, економији, међународним односима, етц. Толико је гноја, јада и беде накупљено за време владавине Александра Вучића у задње две године да човек просто не зна одакле да почне. Двогодишњу владавину Александра Вучића одликује перманентно предизборно стање. Човек изгледа никако да схвати да влада већ две године мада ће пре бити да то перманентно изборно стање и јесте основа и суштина политике Александра Вучића. Без тог перманентног предизборног стања он нема шта да тражи на српској политичкој сцени. За време његове досадашње владавине променили смо неколико влада, ишли на изборе, били залуђивани причама о страним експертима, почетку преговора са ЕУ и осталим сличним небулозама.
Данас се слободно може рећи да је све то било једна најобичнија лаж и превара. Од посла деценије са Етихадом до губитака у пословању Ер Србија у 2013. години од 73 милиона евра. Од силних прича о арапским инвестицијама није остало апсолутно ништа. Добили смо и кредит од милијарду евра од Арапа али нико не зна под каквим условима. И даље се трабуња о некаквом пројекту Београда на води иако је свима више него јасно да од те небулозе нема ништа. Прво, читав тај пројекат је будалаштина без премца. Архитетонско решење је толико бедно и ружно да просто чуди да у стручној јавности није било више гласова против тог идиотизма у облику фалуса којим би Београд требао да се дичи по свету. Изгледа да су појединци из врха власти баш чврсто решили да себи обезбеде дугогодишњи бесплатан смештај о трошку народа.
Од силне борбе против корупције није остало ни К. Ни дан данас нема правоснажних пресуда, највећи жути лопови су под заштитом Александра Вучића а доста њих нашло је места и под његовим скутом у новој власти. Пљачке државних банака и фондова не само да нису решене већ су поприлично ефикасно заташкане уз уклањање доказног материјала. На удару закона нашле су се ситне јајаре које су само извршавале налоге са виших места. Многи од тих налога за пљачку стизали су и из саме владе Србије. Корупција у Србији је и даље страховита и даље наставља да једе саму срж државе или бар оних њених остатака који још постоје. Корупција у Србији већ одавно више није она чувена плава коверта која волшебним путем мења власника већ је постала толико и тако системски укорењена да веома брзо и ефикасно досеже и до самог државног врха. Више је него јасно да је српски државни врх највећи и најважнији извор системске корупције у земљи. Највећи и најкрупнији криминал и корупција у Србији се налазе већ доста дуго у Немањиној 11. Није ту више само реч о намештеним тендрерима, пословима, пљачци државних банака и фондова. Ту је реч о класичном криминалу и то оном који се назива тешким криминалом због његових одлика.
Долазимо и до најважније ствари која се зове економија. Вучић и екипа не само да не знају одакле да почну и шта да раде када је економија у питању већ у доношењу некаквих економских мера праве такве почетничке грешке да се човек понекад пита да ли су ти људи који на томе раде уопште нормални. Економски програм Вучића и његове владе нема везе са животом. Не само да неће успети да успори пут Србије у банкрот већ ће га прогресивно убрзати. Мере штедње о којима се толико лупета неће донети никакво олакшање и уштеду у буџету већ ће тај буџет оштетити и ускратити за милијарде ако не и за десетине милијарди динара прихода. Смањивањем плата и пензија смањује се и основа за наплату пореза а ако знамо да држава узима на име пореза око 60% бруто зараде онда треба да свима буде поприлично јасно о каквој се количини новца ради. Ако знамо да се број пензионера и запослених изједначио и да ће свима њима бити умањени приходи за најмање 10% требало би израчунати колико ће држава месечно губити у наплати пореза. Шта су постигли са смањивањем плата и пензија видеће у року од шест месеци када квартални буџетски дефицит пробије плафон од 100 милијарди динара.
Александар Вучић о економији не зна ништа. Његов посао је да се постара да се новац из српског буџета прелије у џепове страних поверилаца којима Србија у 2017. години на име камата и главнице на позајмљени новац треба да исплати преко три милијарде евра новца којег нема нити ће моћи да га позајми. Тренд на капиталном тржишту је веома јасан. Странци и банке купују веома лукративне краткорочне дугове државе док је готово свака аукција оних дугорочних на пет и више година пропала јер није продато ни 50% понуђених вредносних папира што јасно показује да страни и домаћи инвеститори немају поверња да ће Србија кроз бити у стању да те дугорочне инвестиције враћа.
На све те проблеме на капиталним тржиштима треба додати и дугове јавних предузећа чији су дугови у милијардама евра. Губитак економског чуда бесловесне либералне Србије познатији као Фијат је већ прешао милијарду евра. Ако знамо да власт и дан данас крије уговор са Фијатом онда одмах знамо да ће већина тих губитака доћи на рачун српског буџета. Фијатова логика је била веома једноставна. Финансирати производњу и развој фирме из српског буџета. Тако је много јефтиније него узимати кредите од комерцијалних банака јер Фијат од дугова које је направио у сарадњи са српском државом неће морати да врати ни један евро. Зато је уговор Србије са Фијатом и проглашен са тајну баш као и онај који је Вучић потписао са Етихдаом.
Продаја Телкома, ЕПС-а, Аеродрома Београд и остатка јавних предузећа нема апсолутно никакве економске логике. Телеком и Аеродром Београд послују са профитом од више стотина милиона а са профитом би пословао и остатак јавних предузећа а једина ствар коју треба урадити да би се то заиста и десило је довођење професионалног менаџмента у та предузећа. Најбољи пример за то је НИС. Вечити губиташ док у њега није стигао нови власник и док на његово чело није стао професионални менаџмент. У првој годину по куповину НИС-а он је почео да послује са профитом.
Наравно да је смешно слушати како Вучић за насталу ситуацију пребацује кривицу на владавину Демократске странке. Тачно је да они сносе кривицу и то огроман део кривице за ситуацију у којој се земља налази али Вучићу треба да буде потпуно јасно да је он већ више од две године преузео комплетну одговорност за стање у земљи. Економско, политичко, какво год. Могао је он да направи отклон према владавини Демократске странке али то никада није урадио. Не само да то није урадио већ је у владу и око владе поставио и довео гомилу кадрова демократа. Вучић је за последње две године прво постао саучесник жуте банде да би онда он избио на врх тог корумпираног и у криминал огрезлог циркуса познатијег као влада Србије.
Од политичких одлука и пројеката које је спровео у дело Вучић се једино може подичити све већом независношћу НАТО Франкештајн творевине на Косову и Метохији. У време владавине Александра Вучића и Ивице Дачића више је урађено на независности Косова и Метохије него у претходних дванаест. Све налоге које је добио са запада од стране Брисела и Вашингтона Вучић је беспоговорно спровео у дело не либећи се да Србима на Косову и Метохији прети и насиљем. Сећате се његових позива ЕУ да му дозволи да на пола сата упути жанадармерију на север Косова и Метохије?
Ових дана смо сазнали да је почетак преговора о приступању ЕУ био највећа лаж и превара. Србија није почела преговоре о приступању ЕУ као награду за издају националних и државних интереса. Вучић је буквално шиптарима и њиховим меценама поклонио 16% државне територије и на тацни шиптарским терористима предао на десетине хиљада Срба веома ефикасно уништавајућу суверенитет Србије на том делу државне територије. Заузврат није добио чак ни тај почетак преговора са ЕУ. Није добио ништа. Оно што је одликовало тај читав процес велеиздаје који смо имали прилике да гледамо сопственим очима било је констатно и непрекидно кршење важећег Устава и закона. То је још једна одлика Вучићеве власти. Непоштовање и константно кршење Устава и важећих закона. Видећемо још да ли ће Србија у скоријој будућности смоћи снаге да процесуира све оне одговорне за тешка кривична и противуставна дела.
У међународним односима Србије није много боља ситуација него са осталим стварима И ту се по обичају доста лупета, глупира, лаже и булазни. Најбољи пример непостојања кохерентне спољне политике Србије је тренутна ситуација у Украјини и ти силни захтеви Брисела и Вашингтона Србији за увођењем санкција Русији. Прво нам уз примену силе тај исти Брисел и Вашингтон отму 16% државне територије, униште кроз бомбардовање и специјални рат читаву земљу а онда захтевају од Србије да подржи фашистички режим који су они у Украјини инсталирали а који спаљује живе људе. Вучићев одговор на захтеве Брисела и Вашингтона био је их “моли” да Србија не уводи Русији санкције?! Да човек просто не поверује. Уместо да је том истом Бриселу и Вашингтону рекао да је морално и етички НЕДОПУСТИВО да они пред Србији постављају било какве захтеве када су односи Русије и Србије у питању он њих нешто има да моли. Ти односи су ствар Русије и Србије и ако се такви какви су они не свиђају Бриселу и Вашинтону то је њихова ствар и нека мишљење о том питању задрже за себе. Срби не могу да се сложе око много ствари али ће се око Русије много њих веома брзо сложити. То у Бриселу и Вашингтону треба веома добро да знају.
Преглед овог јада и беде у којем се Србија данас налази завршићемо констатацијом да су Вучић и његова власт изузетно штетоточинска и лоша по Србију и да се владавина Александра Вучића неће добро завршити. Србији са његовом владавином прети комплетан политички и економски слом и ти процеси које воде ка томе су већ увелико у току. У политици и деловању Александра Вучића нема никакве суштине већ је све форма и прилично приземан маркетинг. Било би лепо да нам Александар Вучић појасни шта је то конкретно урадио у ове задње две године за Србију и све оне који живе у њој.
Нека наведе једну једину ствар од које су Србија и народ у њој имали користи а које је дело Вучићевог ума и рада. Не може да наведе нити ту једну једину ствар јер ње једноставно нема нити ће је бити.
Србија данас
