- За последњих тридесет година, крах су претрпеле две основне догматске теорије: научни комунизам и његов антипод – либертаријанство, укључујући његову савремену форму – Вашингтонски консензус. Из тога произлази да је курс наше земље (Русије) у социјално-економској политици – погрешан
- Не поседујући резерве нафте и гаса и будући многоструко иза СССР по нивоу научно-технолошког развоја, данас су Индија и Кина петоструко испред Русије по БДП и другим показатељима развоја научно-производног потенцијала. Од ове године је средња плата у Кини постала већа него у Русији
- Центар света се у либертаријанској идеологији поклапа са местом концентрације новчаног богатства. Зато опседнути похлепом следбеници те идеологије стреме у Њујорк и Лондон, благовремено склањајући своје приходе под англосаксонску јурисдикцију. Ван сваке је сумње да ће већина оних, које америчке санкције доведу пред судбоносни избор: замрзавање рачуна или издаја Отаџбине, изабрати ово друго
- Тешко да бисмо победили у претходном светском рату, да је совјетска Државна банка радила под методским руководством немачке Рајхсбанке, да се Госплан потчињавао рајхсминистарству за окупиране источне територије, да је Гебелс управљао издавањем совјетских новина, а Борман руководио изградњом партије
Пише: академик Сергеј ГЛАЗЈЕВ, економиста, саветник Владимира Путина
У ПОСЛЕДЊЕ три деценије, историја је дала и обрнуте примере замене социјалистичке идеологије либертаријанском.
Добро је познат концепт „Japan Incorpоrated“, који је истицао солидарни карактер јапанског социјално-економског система. Да није било либерализације његове економске политике, учињене 80-их година под притиском САД, Јапан би можда сачувао високе стопе економског раста. Исто то се може рећи за јужнокорејско економско чудо, заустављено аналогном либерализацијом економије под притиском ММФ-а 90-их година.
И, коначно, чудо социјално-економског развоја СССР, после чијег распада се већина његових република одрекла социјалистичке идеологије у корист Вашингтонског консензуса, са по себе катастрофалним социјално-економским последицама. Треба памтити такође и послератно чудо обнове и раста СР Немачке, Француске, Аустрије, а такође и успешан развој скандинавских земаља, које су се руководиле социјалистичком идеологијом демократског типа.
У науци, као што је познато, пракса је критеријум истине. Исправност теорије мора бити потврђена експериментом.
За последњих тридесет година, основне теорије у друштвеним наукама су прошле експерименталну проверу. Крах су претрпеле две основне догматске теорије, које су претендовале на коначну истину: научни комунизам и његов антипод – либертаријанство, укључујући његову савремену форму – Вашингтонски консензус. Из тога произлази да је курс наше земље (Русије) у социјално-економској политици – погрешан.
Изведена после распада СССР, замена једне догматске идеологије другом, довела нас је у историјски ћорсокак.
Двадесетпетогодишње стајање у том ћорсокаку створило је мочвару, у чије блато тону сви покушаји нашег председника да земљу изведе из кризе.
Не може бити никаквог оправдања за економску политику, која је бацила најбогатију земљу на свету у жалосно стање трећег света.
Не поседујући резерве нафте и гаса и будући многоструко иза СССР по нивоу научно-технолошког развоја, данас су Индија и Кина петоструко испред Русије по БДП и другим показатељима развоја научно-производног потенцијала. Ове године је средња плата у Кини постала већа него у Русији, у којој ниво продуктивности рада све више заостаје за најразвијенијим земљама.
Спуштајући се све ниже на светској ранг-листи по нивоу социјално-економског развоја, Русија је при врху листе по показатељима социјално условљених болести, самоубистава, абортуса, а такође по брзини богаћења офшорних тајкуна. А основу њиховог богаћења не чине генијална открића нових технологија, које подижу ефективност и обим производње, већ присвајање елемената националног богатства: приватизација државне имовине, природна или административна рента.
Руско национално богатство приватизовала је мала група лица, и експлоатише га у циљу личног профита.
Повећање броја доларских милијардера у време пада реалног дохотка становништва у последње четири године, најочигледније сведочи о циљним оријентирима система управљања друштвено-економским развојем, који је код нас успостављен. Покушаји шефа државе да их преокрене у правцу народних интереса, изазивају само имитацију бурне активности функционера, којима је у првом плану лично благостање.
У одсуству државне идеологије, њено место заузима похлепа.
Како је мудро приметио сјајни петербуршки научник Данила Ланин, одсуство идеологије значи идеологију либертаријанства. Та идеологија одређује програм понашања владајуће елите.
Ако главну вредност представља новац, тачније, његова количина, онда новац постаје и критеријум успеха, укључујући и успех државних руководилаца.
Очигледан пример остваривања те идеологије су фантастичне плате челника државних банака и корпорација, које они себи додељују без обзира на објективне резултате пословања. Ако је главни циљ лични приход, треба ли се чудити огромним бонусима директора компанија које послују са губитком? Праведности ради, треба рећи да се исто тако понашају и њихове колеге из приватног сектора.
Имитација извршавања својих обавеза, којом се прикрива злоупотреба службеног положаја у циљу личног богаћења, типично је понашање службених лица у постојећем систему управљања. Њен основни структурни елемент је „тим“ – сачињен по принципу колективне кривице, у ствари, за одржање власти у циљу богаћења организована криминална група.
На свим нивоима управљања – од савета месне заједнице до савезних министарстава – виде се аналогне структуре. Треба ли се онда чудити највећим достигнућима тог модела управљања: губиташкој приватизацији највећег на свету имовинског комплекса, која се завршила банкротством државе пред пирамидом државних обвезница 1998, пуцањем мехура надуваног стотинама милијарди рубаља Централне банке под називом „Откриће“, изношењу трилиона долара у иностранство.
Покушаји борбе против разлагања управљачког система путем повећања броја контролних и органа принуде, само отежавају ситуацију. И ти органи се потчињавају владавини новца. И зато они улазе у симбиозу са бизнис-тимовима у власти, гонећи само системом колективне кривице незаштићене предузетнике.
Тако настаје зачарани круг: у привреди доминирају корупционашки кланови, за борбу против њих се стварају структуре контроле и принуде, које гуше слободне предузетнике гонећи их под заштиту, односно рекет тих истих кланова или их присиљавајући да напусте бизнис.
На врху те властно-привредне пирамиде стоје банкари, који су присвојили располагање државним новцем и заинтересовани су да тај новац буде скуп. Подигавши каматну стопу троструко више од рентабилности прерађивачке индустрије, они су постали господари привреде, који решавају судбину предузећа која су постала платежно неспособна.
Каматна омча, заједно са пореском стегом цеди сав доходак из реалног сектора привреде, који деградира због смањења инвестиција.
Центар света се у либертаријанској идеологији поклапа са местом концентрације новчаног богатства. Зато опседнути похлепом следбеници те идеологије стреме у Њујорк и Лондон, благовремено склањајући своје приходе под англосаксонску јурисдикцију.
Спроведена по налогу председника Путина, кампања деофшоризације, довела је до тога да су се многи крупни руски бизнисмени преселили баш тамо. Новац је за њих највиша вредност и они иду за новцем тамо, где је култ новца доведен до апсолута. Ван сваке је сумње да ће већина оних, које последње америчке санкције доведу пред судбоносни избор: замрзавање рачуна или издаја Отаџбине, изабрати ово друго.
Реализација циљева социјално-економског развоја земље, које је формулисао председник Русије, није могућа без увођења јасне и свим грађанима разумљиве идеологије. У Русији та идеологија не може да не буде социјалистичка.
Као прво, без идеологије неће успети довођење система управљања социјално-економским развојем у склад са насушним захтевима, које је изнео шеф државе. То би било као да црвени командант командује Белом армијом. Путем репресије и специјалаца могу се неко време присиљавати несагласни потчињени да извршавају налоге, али без рада заснованог не на страху, него на савести, савремену интелектуалну економију је немогуће подићи.
Друго, без критеријума усклађености донесених одлука са интересима повећања друштвеног благостања, систем управљања ће бити лишен носећег стуба – одговорности државних чиновника и руководилаца државних корпорација за конкретне резултате свог рада. Систем управљања ће остајати корумпиран и неадекватан.
Треће, доминатна вредност у свести друштва је социјална правда. Ако систем управљања са њом није у складу, народ га неће сматрати легитимним. Народ ће се претварати да се потчињава, а чиновници ће се претварати да управљају. Такав систем свеопште имитације, може да створи привид народног јединства, али ће се оно распасти при првим искушењима. Тако се пре једног века срушила Руска империја, а пре четврт века – Совјетски Савез.
Четврто, социјалистички избор је прогресиван и отвара перспективу укључења Русије у језгро новог светског привредног система. Очувати либертаријанство под изговором одсуства званичне идеологије – значило би осудити себе на место на периферији и улогу краве музаре за америчку олигархију.
Пето, без идеологије која би објединила друштво и потчинила приватне интересе, укључујући интересе владајуће елите, општенародним интересима, не бисмо издржали светски хибридни рат, који је започет у тежњи да се сачува глобална хегемонија САД. Тешко да бисмо победили у претходном светском рату, да је совјетска Државна банка радила под методским руководством немачке Рајхсбанке, да се Госплан потчињавао рајхсминистарству за окупиране источне територије, да је Гебелс управљао издавањем совјетских новина, а Борман руководио изградњом партије.
Разуме се да социјалистичка идеологија мора да буде савремена. Пре свега – хумана, да произлази из неопходности поштовања људских права и слобода. Мора бити и патриотска, да држи на највишем месту националне интересе и да у складу са њима гради спољну политику. Она такође мора бити оријентисана на лидерство у социјално-економском развоју на основу нових технологија, то јест она мора бити технократска, прагматична и прогресивна.
Питање практичне примене те идеологије излази из оквира овог текста. Јасно је да поново створити КПСС није ни могуће, ни потребно. Носиоци идејних смислова у нашем друштву су наука и религија.
Пре више од десет година засновали смо идеју прогресивне социјално-конзервативне синтезе и разрадили програм социјалне правде и економског раста. Како ће изгледати спој традиционалних и модернизационих вредности, социјализма, хуманизма и патриотизма – зависи од практичног рада идеолога изградње државе. Важно је да се том раду приступи што пре.
Без идеологије која би била у складу са народним погледом на свет, наш систем ће личити на басну Крилова „Квартет“ (мајмун, магарац, јарац и медвед се докопали музичких инструмената и нота, али не успевају да свирају, јер су за то потребни и знање и таленат – прим. прев.).
Превео: Владимир Кршљанин
Факти
