НЕМАЧКИ град Минхен – место вредно пажње у светској историји најновијег времена.
У новембру 1923. године овде се одиграо такозвани „пивнички пуч“ под руководством Адолфа Хитлера и генерала Ериха Вилхелма фон Лудендорфа. То је био први – тог пута неуспешни – покушај Национал-социјалистичке партије Немачке да дође на власт.
Кроз петнаест година, у септембру 1938. године, Велика Британија, Француска, Италија и Немачка су у Минхену потписале споразум, који ће касније ући у историју под срамним називом „Минхенска издаја“.
Британски премијер Чемберлен је допутовао у Лондон из главног града Баварске и још на аеродрому, машући листом хартије (историја прећуткује да ли је то била копија споразума или не) изјавио: „Донео сам вам мир“. Новинари су се, као и увек, својски потрудили и појачали су цитат неуспелог преговарача. Он је тобоже рекао да је постигао „мир за сва времена“.
Невил Чемберлен се одржао на власти још годину и по дана, уступивши место Винстону Черчилу у мају 1940. када је пожар Другог светског рата већ беснео широм континенталне Европе.
Нацизам је био згњечен гусеницама руских тенкова 1945. међутим ни епохални сусрет на Елби, ни узајамна уверавања у пријатељство, ни пропаганда савезништва у Москви, Лондону и Вашингтону нису сачували свет од новог рата – хладног.
Блок NATO је био формиран 1949. године, Немачка се дефинитивно поделила на два дела и над нашом планетом се надвила претња нуклеарне апокалипсе, која умало што није избила 1962. године у току Карипске кризе.
Годину дана касније, 1963., у Минхену је одржана прва конференција о безбедности, која се тада звала конференција за војна питања. Са правне тачке гледишта тај форум је независан простор за размену мишљења између политичара и експерата разних земаља, који се окупљају да би учинили свет безбеднијим и предвидивим.
Деведесетих година на конференцију су почели да позивају представнике Русије и Кине, као и других држава које нису улазиле у евроатлантско братство. Минхенски скуп тада је коначно постао оно што је остао све до сада – главни међународни форум за питања глобализације.
И док се у Давосу разматрају углавном макроекономска питања, у Минхену се на дневном реду налазе, по правилу, геополитичка питања.
Пре десет година, у фебруару 2007. у Немачкој се чуо чувени минхенски говор Владимира Путина, који многи западни аналитичари сматрају за догађај који је покренуо руску „фронду“ против глобалног светског поретка.
Путин у Минхену 2007.
Западни политичари и експерти су на различите начине одреаговали на тај говор. Неко је саветовао да се Москви да мало више привилегија у замену за припајање либерал-глобалистичком пакту, а неки су потенцирали неспојивост „Путинове Русије“ са „истинским западним вредностима“.
Слична дискусија се водила у то време и у самој Русији – да ли да се уклопимо у глобални Запад, ако нам обезбеде привлачнији услови у „јединственом дому човечанства“, или да објавимо том „дому“ бојкот.
У августу 2008. године у Јужној Осетији је избио сукоб. Кандидат на место председника од Републиканске партије САД је тада био сенатор из Аризоне Џон Мекејн, који је убеђивао америчке бираче у то да су сви они „сада Грузијци“.
Мекејн је катастрофално изгубио на изборима од демократе Барака Обаме, уступивши му свих девет класично неодлучних држава – од Неваде до Флориде. Четири године касније Мекејнов партијски саборац Мит Ромни је напредовао нешто више, успевши да одржи победу у Северној Каролини.
Обама, који је покушао да делује као миротворац и који је чак упутио у Москву дугме „рестартовања“, на крају крајева је довео односе са Русијом у такво стање да се неколико последњих година владавине Буша-млађег више није чинило толико лошим.
Али све време, док је добитник Нобелове награде за мир био газда у Белој кући, Мекејн није престајао да критикује председника-либерала за његову „попустљивост“ и да захтева све оштрији притисак на Русију.
Проблем јастреба из Аризоне и свих осталих „стандардних“ републиканаца је био у томе што они нису имали ни најмање шансе да победе на председничким изборима 2016. године, тим пре поред Хилари Клинтон, која је уживала подршку тада актуелне администрације, Холивуда и свих мејнстрим медија.
У суштини, Џон Мекејн, Линдзи Грејем, Џеб Буш, Марко Рубио и многи други кандидати на највиши државни положај од „слонова“ су предлагали отприлике исто што и Хилари, али само уз мањи порез на бизнис. Победити са таквим изборним програмом је било нереално.
Ту се изненада разоткрило да је бирач у САД и у многим другим земљама Запада разочаран због глобализације, због сталних ратова на Блиском истоку и због намере елите да обнови хладни рат са Русијом.
На републиканским прелиминарним изборима и на општим изборима победио је кандидат који је говорио раније незамисливе речи – о одустајању од такозване слободне трговине, о важности очувања националне државе, о ограничавању неконтролисане миграције, о протекционистичком моделу економије и – о, ужас! – о изглађивању односа са Путином.
Победа Доналда Трампа није била једини ударац по глобалном светском поретку 2016. године.
Британци су изгласали излазак из ЕУ, Италијани су одбацили уставну реформу премијера Ренција, а на председничким изборима у Аустрији умало што није победио десничарски евроскептик Норберт Хофер.
На све то је Турска – у сваком случају у краткорочној перспективи – превазишла постојеће неспоразуме са Русијом, а премијер-министар Израела – великог савезника САД! – изразио своју потпуну подршку новоизабраном америчком лидеру.
Глобалистичку елиту 2017. чекају нова искушења. Избори у Француској и Немачкој – су главна.
Ако би нечему и могао да буде посвећен форум у Минхену то су била питања спашавања глобалног пројекта или, како се изразио Џон Мекејн, „очувања Запада“.
Америчку делегацију на конференцији безбедности формално је водио потпредседник САД Мајкл Пенс.
Сенатори и Ангела Меркел
У свом говору, он се веома дисциплиновано позивао на свог шефа, уверавајући слушаоце да он све гаранције савезницима из NATO даје управо у Трампово име, ипак, ако је веровати агенцији Associated Press нису баш сви европски политичари и експерти поверовали у та уверавања.
Све је у реду, све је као увек – то је, у суштини, говорио Пенс. Али, политичка елита Запада одлично схвата да ништа није у реду, у сваком случају, за њу. По први пут протеклих деценија – не тамо неки делови света, већ европске и америчке престонице излазе ван њене контроле.
Управо због тога десетоминутни апелујући говор Џона Мекејна био је схваћен у Минхену као својеврстан манифест отпора антиглобалистичком покрету.
Сенатор из Аризоне још у првим секундама свог наступа означио је лидера овог супротстављања: „Не разуме сваки Американац ту важну и искључиву улогу коју играју Немачка и њен уважени канцелар Ангела Меркел, у очувању идеје и суштине онога, што ми зовемо Запад“.
По свој прилици, први пут за последњих седамдесет година члан званичне делегације САД је на међународном форуму изјавио да будућност западне цивилизације не зависи од „лидера слободног света“, који седи у Овалном кабинету.
У наставку Мекејн је рекао: „Већ скоро четири деценије ја долазим на ову конференцију. Али, не могу да се сетим године када би њен основни циљ био важнији и неопходнији него сада. У суштини ми разматрамо да ли ће Запад преживети. Ранијих година покретање таквог питања би изазвало праведну осуду због преувеличавања опасности и алармантности. Али, не и ове године!“
Посветивши неколико минута „заједничким вредностима“, а такође опису „70-годишњег периода мира, стабилности и напретка без преседана“, заснованог на заједничком систему безбедности, сенатор је прешао на критику политичара који су упутили изазов глобалном светском поретку. И мада ни једно име у говору није поменуто, практично сви светски медији су његов говор назвали антитрамповским.
Много је било речено о „нетрпељивости“, „национализму“, „потајној мржњи“ према различитим мањинама, „одустајању од универзалних принципа“ у корист „споне крви и вере“. Али, према мишљењу Мекејна, главна опасност је у томе што је сувише много грађана земаља Запада „спремно да флертује са идејама ауторитаризма и да разматра његову моралну еквиваленцију“ у поређењу са либералним вредностима.
У наставку је Мекејн фактички обећао да спољнополитички програм Трампа никада неће бити реализован: „Ја знам да ми живимо у опасним временима, но Америку не треба отписивати!“.
Те речи су биле дочекане аплаузима, а камере водећих међународних телевизијских канала су се тог момента зауставиле на лицу украјинског председника Петра Порошенка.
Сенатор је наставио: „Ми не треба ни једни друге да отписујемо… Да, ми морамо да будемо свесни граница своје силе и власти, али ми не смемо да сумњамо у праведност и врлине Запада!“.
У закључку је Мекејн изјавио, да „одбија да прихвати слабљење постојећег светског поретка“, и позвао је све присутне да се прикључе бескомпромисној борби за његово очување. Свој наступ је завршио речима: „Ко ће, ако не ми?“.
У суштини, 2017. године у Минхену је проглашен нови глобални дневни ред.
Од сада уједињени Запад и сви његови савезници не само да могу него и морају да се укључе у борбу против „популистичких“ влада и политичких лидера свуда, где се такви појављују, при чему „ситнице“ попут немешања у унутрашње послове морају да буду заборављене, у сваком случају – за неко време.
И први циљ новог минхенског удруживања мора да постане Доналд Џон Трамп – или ће Америка кроз неко време бити „отписана“.
По свој прилици, у овом конкретном случају, Мекејн не преувеличава.
Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ
Превела: Душанка Ђелекар
Факти
фото: МСЦ
