Глобализација сиромаштва и нови светски поредак: Сценарио за окупацију

Један од водећих интелектуалаца све јачег антиглобалистичког покрета у свету, Мишел Чосудовски, професор економије на универзитету у Отави (Канада), својом књигом „Глобализација сиромаштва и нови светски поредак“ пружа непосредан увид у погубни економски утицај великих сила на све земље које су геополитички и економски битне за њих. Чосудовски се посебно осврће и на питање како је сурови економски рат разбио Југославију и које су далекосежне последице „добронамерних економских пакета помоћи“ ММФ-а и Светске банке.

Стање које је превладавало у месецима пред одцепијење Хрватске и Словеније средином 1991. године (а што потврђују бројке о броју стечајева из раздобља 1989-1990) говори о обиму и суровости самог процеса затварања индустријских погона. Медутим, ти подаци дају тек делимичну слику, односно описују стање само на почетку проведбе програма стечајева, који се у земљама-наследницама није заустављао нити у годинама по потписивању Дејтонских споразума.

Светска је банка проценила да је у октобру 1990. године од укупно 7531 предузећа, њих 2435 и даље „стварало губитке“. Другим речима, тих 2435 фирми, с укупно 1,3 милион упослених, по Закону о финансијском пословању сврстано је у категорију „неликвидних“, што је захтевало да се сместа у њима покрене стечајни поступак. Имајући на уму да су предузећа у стечају пре октобра 1990. већ била отпустила 600.000 радника, та бројка говори како је укупно 1,9 милиона (од укупно 2,7 милиона) упослених већ било сврстано у скупину „прекобројних“.

Највећи број „неликвидних“ фирми углавном је припадао енергетици, тешкој индустрији, металопрерађивачкој индустрији, шумарству и текстилној индустрији, а међу њима нашла су се и највећа индустријска предузећа у земљи у којима је (по подацима из рујна 1990. године) радило 49,7 посто укупног броја шпреосталих и запосиених) индустријских радника.

У првим тједнима 1991. стварне су зараде вртоглаво падале, социјални програми се урушили, а незапосленост пламсала. По обиму и суровости распад индустријске производње остављао је проматрача без даха. Премда га је тешко квантификовати, тај распад имао је голем социјални и политички учинак. Председавајући Председништва СФРЈ Борисав Јовић упозорио је како реформе „имају видно неповољан учинак на укупно друштвено стање…Грађани су изгубили веру у државу и државне установе…Даљње продубљивање економске кризе и раст социјалних напетости пресудно је утицао на погоршавање политичко-безбедносног стања.“

Политичка економија распада

Иако унапред осуђени на неуспех, неки су Југословени заједнички кренули у битку како би спречили уништавање своје економије и државног су- става. По речима неког проматрача, „отпор радника излазио је изван оквира етничких црта поделе…док су се Срби, Хрвати, Босанци и Словенци мобилисали…раме уз раме са својом радничком сабраћом“. Но, економска битка подигла је ионако већ високе напетости у узајамним односима република, те односима република и Београда.

Србија је без много двоумљења одбила план о мерама штедње, а неких 650.000 српских радника ступило је у штрајк како би савезну владу натерало да подигне плате. Остале су републике кренуле другачијим, и често посве противречним путевима.

Примерице, у размерно богатој Словенији сецесионистичке вође попут председника Социјалдемократске странке Јоже Пучника подржали су реформе: „..С економске точке гледишта, могу се једино сложити с друштвено опасним мјерама у нашем друштву – попут раста незапослености и смањивања радничких права – зато што су те мјере нужне како би се унаприједио процес господарских реформи.“

Но, истовремено, Словенија се придружила осталим републикама у супротстављању напорима савезне владе да им ограничи економску аутономију. И хрватски челник Фрањо Туђман и српски вођа Слободан Милошевић придружили су се словеначким челницима у противљењу настојањима Београда (тадашње Савезне владе, прим.ред.) да у име ММФ-а земљи наметне оштре реформе.

Долк су на вишестраначким изборима 1990. године сепаратистичке коалиције свргавале с власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији, економска политика нашла се у средишту политичких расправа. Као што је управо економски слом потицао отклизавање у сепаратизам, заузврат је раздвајање продубљивало економску кризу. Практично је нестало сарадње међу републикама. И док су републике једна другу хватале за гушу, економија и сама држава незаустављиво су се стрмоглавиле у злокобну спиралу.

Процес се убрзавао како су републичка вођства смишљено потицала социјалне и економске поделе како би ојачале властите положаје: републичке олигархије, које су гајиле визије о властитој ‘националној ренесанси’, уместо да се одлучују између истински југославенског тржишта и хиперинфлације, оптирале су за рат којим су прекривени стварни узроци економске катастрофе.

Истовремена појава милиција лојалних сецесионистичким вођама само је убрзала тоњење у хаос. Те милиције (које су потајно финансирали САД и Немачка) уз све чешће злочине, не само да су поделиле становништво уздуж етничких црта већ су разбиле и раднички покрет.

„Помоћ Запада“

Строге мере штедње поставиле су темеље поновној колонизацији Балкана. Западне су силе расправљале о томе је ли за то било потребно разбијање Југославије, а притом је Немачка заговарала сецесију, док је – страхујући да ће отворити Пандорину кутију – САД у почетку показивао већу склоност очувању Југославије. Након одлучне победе Фрање Туђмана и његове десничарске Хрватске демократске заједнице у Хрватској, у мају 1990. године, немачки министар вањских послова Ханс-Диетрицх Генсцхер, који је одржавао готово свакодневне контакте са својим колегом у Загребу, дао је зелено светло за отцјепљење Хрватске. Немачка није само пасивно подржавала отцјепљење; „наметнула је темпо међународној дипломатији“ и приморала своје западне савезнике на признање Словеније и Хрватске. Немачка се међу својим савезницима настојала изборити за слободне руке како би „успоставила економску доминацију у целој „Миттел Еуропи“.

С друге стране, Wасхингтон је заговарао лабаво јединство док је истовремено потицао демократски развој…(државни секретар) Јамес Бакер рекао је Туђману и (словенском председнику) Кучану како Сједињене Државе не би потицале, нити подржале једнострано отцепљење…али, „ако већ морају одлазити (из Југославије), препоручивао им је да оду на темељу споразума постигнута преговорима“.

У међувремену, амерички Конгрес усвојио је Закон о прорачуну за операције у иностранству за 1991. годину, којим је срезана свака финансијска помоћ Југославији. О одредбама тог закона ЦИА је упола у шали говорила као о „потписаној смртној казни“ Југославији.

ЦИА је тачно предвидела да ће „избити крвави грађански рат“. Тим је законским актом амерички Конгрес од ММФ-а и Светске банке затражио да замрзну одобравање зајмова Београду. А, амерички Стате Департмент захтевао је да југословенске републике (које се држало де фацто политичким ентитетима) „поштују посебне изборне процедуре и начине избора за парламент пре него што се почне одобравати било каква даљња помоћ појединачним републикама“.

Поратна обнова и „слободно тржиште“

Непосредно по потписивању Дејтонских споразума, у новембру 1995. године, западни кредитори своју су позорност усмерили на „државе-наследнице“ Југославије. Вањски дуг Југославије пажљиво је расподељен и приписан свакој од република-наследница, а потом се свака од њих нашла сапета посебним споразумом о преинакама рокова отплате и споразумом о структуралним прилагодбама.

Донатори и међународне агенције сагласили су се око некадашње макроекономске реформе наметнуте савезној Југославији да нису у потпуности постигле зацртане циљеве, те да је стога потребна додатна шок-терапија како би се „економски оздравило“ земље-наследнице Југославије. Хрватска, Словенија и Македонија прихватиле су пакете кредита којима су отплатиле своје делове укупног југославенског вањског дуга.

То је захтевало консолидацију процеса започетог још у доба Анте Марковића и проведбе програма стечајева. Лако препознатијив пређложак затварања производних погона, намерно изазваних стечајева банака и осиромашења становништва несметано се наставио и након 1996. године. А ко је требао провести диктат ММФ-а? Вође новонасталих суверених држава без поговора су сарађивале с кредиторима.

У Хрватској је влада председника Фрање Туђмана била приморана већ 1993. године, на врхунцу грађанског рата, потписати споразум с Међународним монетарним фондом. У замену за нове зајмове, углавном намењене сервисирању вањског дуга Загреба, влада председника Фрање Туђмана пристала је наставити с проведбом програма затварања индустријских погона и стечајева, те снижавања плаћа до незамисливо ниских разина. Службени подаци показивали су пораст стопе незапослености од 15,5 посто 1991. на 19,1 посто 1994. године.

Загреб је такођер усвојио и далеко строжи закон о стечају, заједно с прописаним процедурама „цепања“ великих јавних комуналних предузећа у државном власништву. У вези с тим „писмом о намерама“, упућеном установама насталима из Бреттон Wоодса, хрватска је влада обећала реструктурирати и потпуно приватизовати банкарски сектор уз помоћ Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и Светске банке. Ова потоња захтевала је да се хрватско тржиште капитала устроји тако да се олакша и појача продор западних институ- ционалних улагача и мешетарских фирми.

По споразуму потписаном 1993. године с ММФ-ом, влади у Загребу није било допуштено (самосталном) фискалном и монетарном политиком мобилистаи властите производне ресурсе. Фискалну и монетарну политику чврсто су контролисали вањски кредитори Хрватске. Велики резови у буџету, спроведени у вези захтева споразума, такође су онемогућили послератну обнову. Обнова се могла спровести једино уз нове стране кредите, а тај је процес придонео повећању и преношењу отплата вањског дуга Хрватске дубоко у 21. столеће.

Македонија се запутила мање-више истим стазама као и Хрватска. У новембру 1993. скопска влада пристала је на смањивање стварних зарада, као и замрзавање кредита, како би исходила зајам у склопу ММФ-ова Програма за системске транзиције (СТФ – Сyстемиц Трансформатион Фациттy). Неуобичајеним потезом мултимилијардер и пословни тајкун Георге Сорос укључио се у Скупину за међународну потпору, коју су чиниле холандска влада и Банка за међународна поравнања (БИС) са седиштем у Базелу. Новац који је прикупила Скупина за потпору, међутим, није био намењен „обнови“ већ да Скопљу омогући отплату већ доспелих дугова Светској банци.

Надаље, у замену за преинаке рокова отплате, македонска влада премијера Бранка Црвенковског морала је пристати на ликвидацију преосталих „неликвидних“ предузећа и отпуштање „прекобројних“ радника – што је укључивало раднике у половини индустријских предузећа у Македонији. Као што је заменик министра финансија Хари Костов трезно приметио, уз каматне стопе на астрономско високим разинама због реформи банкарског сектора, проведених под покровитељством донатора, „било је дословно немогуће пронаћи неку фирму у земљи која би могла покривати трошкове пословања“.

У целини узевши, ММФ-ов програм економске терапије за Македонију значио је само наставак „програма стечаја“ започетог још у федералној Југославији. Најуноснија имовина стављена је на продају на македонској берзи, али лицитација предузећа у друштвеном власништву била је већ довела до слома индустријске производње и бујајуће незапослености.

А глобални капитал је аплаудирао. Упркос нарастајућој кризи састава социјалне бриге и десеткованој економији, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно је 1996. године известио новинаре како „Светска банка и ММФ Македонију сврставају међу најуспешније земље, кад је ријеч текућим транзицијским реформама“.

Шеф мисије ММФ-а у Македонији, Паул Тхомсен, сложио се. Без много двоумљења изјавио је да су „импресивни постигнути резултати у проведби програма стабилизације“ и посебно похвалио „успешну политику плата“ коју је усвојила скопска влада. Па ипак, његови су преговарачи одлучно утврдили како је, упркос тим постигнућима, нужно спровести додатне резове у буџету.

Обнова у колонијалном стилу

Но, западна интервенција остављала је све дубље и озбиљније трагове на суверености Босне. Неоколонијална управа наметнута прикладно Дејтонским споразумима, уз потпору ватрене моћи НАТО савеза, осигурала је услове да се будућност Босне одређује у Wасхингтону, Бонну и Бруxелессу, а не у Сарајеву.

Непосредно по потписивању Дејтонских споразума босанска је влада процењивала како ће је обнова земље коштати 47 милијарди долара. Западни су донатори првобитно обећали три милијарде долара у кредитима за обнову, а и од тога је тек део заиста и дозначен. Надаље, велики део свежег новца одобреног Босни у облику зајмова намењиван је подмиривању цивилних трошкова размештања јединица ИФОР-а, као и отплати спољног дуга.

Новим зајмовима отплаћиваће се стари. Холандска централна банка широкогрудо је понудила „финансирање премошћивање“ у износу од 37 милиона долара како би омогућила Босни отплату доспелих дугова ММФ-у, а без тога ММФ није желео дати свежи новац. Но, као у неком суровом игроказу пуном апсурда, тражени зајмови из новоствореног ММФ-ова „Прозора за ванредна стања“ за „постконфликтне земље“ нису се користили за послератну обнову. Уместо тога, та су средства отишла на рачун холандске банке, која је изворно и дала средства за отплату доспелих дуговања ММФ-у. Дуг се гомила, а мало новца одлази на обнову ратом уништеног босан- скога господарства.

Док се обнова жртвовала на олтару отплате вањског дуга, западне владе и корпорације показивале су растуће занимање за доступ стратешким при- родним ресурсима. С открићем енергетских резерви у регији, подјела Босне између Федерације и Републилце Српске, сукладно Дејтонским споразумима, добила је нову стратегијску важност. Документи којих су се докопали Хрват- ска и босански Срби доказиваии су постојање залиха угља и нафте на источним пађинама Динариђа, које је у завршној офензиви прије почетка Дејтонских пре- говора крајинским Србима одузела Хрватска војска уз америчку потпору. Босански дужносници говориии су како се ЂАмоцо, америчка твртка са сједиш- тем у Цхицагу, нашао међу неколико страних твртки које су касније започеле испитивања и потрагу за тим сировинама по Босни.

Нафтна поља са „знатним резервама“ такођер леже у „деловима Хрватске које држе Срби“, одмах на другој обали Саве, преко пута Тузле, града у којем се налазио главни стожер америчке војне зоне. Истражни радови обављани су током рата, али Светска банка и мултинационалне компаније, које су финансирале и изводиле те радове, нису ништа говориле локалним властима, вероватно како би им онемогућили да се домогну важних и потенцијално вредних подручја.

Док су сву позорност поклањали отплати дугова и могућој великој заради од енергената, и Сједињене Државе и Немачка своје су напоре посве- тили – уз 70.000 припадника НАТО јединица да им послуже за „наметање мира“ – управљању поделом Босне, сагласно западним економски и стратешким интересима.

И тако, док су делили и заједнички уживали у остацимама бивше југословенске економије, локалне воде и представници западних интереса социо-етничке поделе уграђивали су у сам устрој поделе. То трајно разбијање Југославије и подела по етничким цртама осујећивало је заједнички отпор Југословена различитог етничког порекла поновној колонизацији њихове домовине.

Али, што је ту ново? Као што је неки посматрач тада заједљиво приметио: „Сви садашњи вође бивших југословенских република били су службеници Комунистичке партије, а сваки је од њих гледао како испунити захтеве Светске банке и ММФ-а, што боље се позиционирати за инвестиционе кредите, те вођству своје земље осигурати што веће погодности.“

Из Босне на Косово

Економски поремећаји и политичка збрка доследно су пратили различите фазе рата на Балкану: од првотне војне интервенције НАТО савеза у Босни 1992. до бомбардовања Југославије „због хуманитарних разлога“ 1999. године. Босна и Косово су фазе у поновној колонизацији Балкана. Предложак интервенције НАТО снага у Босни – изведен сагласно одредбама Дејтонских споразума под формалним мандатом снага Уједињених народа „за одржавање мира“ – поновљен је на Косову.

На послератном Косову државни терор и „слободно тржиште“ иду руку под руку. У сталним консултацијама с НАТО-ом, Светска је банка пажљиво проанализирала последице могуће војне интервенције која би водила окупацији Косова. Готово годину дана пре почетка рата Светска банка је извела одговарајуће „симулације“ по којима се припремало за „претпостављени сценарио ванредних околности узрокованих напетостима на Косову“. То наводи на закључак да је НАТО већ известио Светску банку о почетку израде војних планова.

Док је бомбардовање још трајало, Светска банка и Европска комисија већ добиле посебан мандат за „координирање донаторске економске помоћи на Балкану“. Темељним упутствима о одредбама тог мандата Југославија није била искључена из примања донаторске помоћи. Међутим, изреком је било речено како ће Београд моћи подносити захтеве за зајмове за обнову „након што се измене тамошње политичке прилике“.

Непосредно након бомбардирања, Косову су наметнуте „слободно- тржишне реформе“, углавном пресликане одредбе Споразума из Рамбоуилиета, рађене по моделу Дејтонских споразума наметнутих Босни. Члан И. (Поглавље 4а) Споразума из Рамбоуиета изреком одређује: „Економија Косова дјеловаће у складу с начелима слободног тржишта.“

Заједно с јединицама НАТО савеза, под покровитељством Светске банке на Косово је послана цела армија правника и саветника. Њихов мандат: створити „потицајно средину“ за страни капитал и зајамчити брзу транзицију Косова према „бујајућем, отвореном и транспарентном тржишном привређивању“.

Надаље, привременој влади Ослободилачке армије Косова (КЛА или 0ВК) заједница донатора наредила је да „успостави транспарентне, успешне и одрживе установе“. Разгранате везе КЛА-е с организованим криминалом и балканском трговином дрогама „међународна заједница“ није оцењивала као препреке успостави „демократије“ и „добре владавине“.

Под мандатом УН-а, на окупираном Косову управљање предузећима у државном власништву и јавним комуналним предузећима преузеле су особе, које је именовала Ослободилачка армија Косова. Челници Привремене владе Косова постали су „посредници-мешетари“ мултинационалног капитала, који је косовску привреду одлучио у бесцење продати страним улагачима.

У међувремену, затворене су југословенске државне банке које су деловале у Приштини. Немачка марка прихваћена је као легално средство плаћања, а готово цели банкарски систем на Косову предан је у руке немачке Цоммерзбанке А.Г., која је успоставила потпуну контролу над банкарским пословањем у покрајини, укључујући и новчане дознаке, као и послове с конвертибилним средствима плаћања.

Мишел Чосудовски / Таблоид